„Ma hajte molim Vas, šta me to pitate, otkud Vam te ideje“, odgovara meni jedan od sagovornika iz Hitne pomoći na pitanje da li je moguće to što pišu tabloidi da se ljudima, od radosti zbog dolaska Putina, popravi zdravstveno stanje.
Pokušavam da još jednom objasnim, crveneći preko telefona, da nije reč o mojim idejama već da to tvrde drugi mediji, „a znate, kao što sam Vam već rekla, mi proveravamo informacije koje oni…“
„Dobro, razumem, ali nemojte molim Vas, stvarno…“, kaže glas sa druge strane žice, nestrpljivo premda ljubazno, ne verujući na kakvo pitanje pokušavam da izvučem odgovor. Osećam se vrlo neinteligentno i iscrpljeno, i osećam da maltretiram sagovornika.
Nama u „Raskrikavanju“ se ponekad dešava da moramo da, proveravajući navode drugih medija, postavljamo pitanja i u vezi sa stvarima koje su očigledna besmislica.
Ministru odbrane SAD: „Srpski telegraf navodi da ste pobesneli i otkazali sve bilateralne sastanke u Hrvatskoj kada ste čuli da Vulin neće doći jer mu je tamo zabranjen ulazak. Je li to tačno?“
Vojnom analitičaru: „Da li imate saznanja da Vojska Srbije poseduje bilo kakvo tajno oružje za kontrolu vremena? I da se zove ‘Gospodar kiše’?“
Istoričaru: „Postoji li u relevantnim istorijskim izvorima podatak da su beduini sa Sinaja zapravo Srbi sa Drine i da je Konstantin Veliki takođe bio Srbin, kao što navodi Kurir?“
Švedskom Ministarstvu pravde: „Da li će građani Švedske po novom zakonu zaista morati kod notara pre seksa? “
Astronomima: „Sa aspekta nauke, koliko su utemeljene tvrdnje pojedinih tabloida o postojanju super-krvavog-plavog Meseca i tome da on ima ‘nekoliko puta moćniju kosmičku energiju’ od regularnog Meseca?“
Nikada se nisam bojala (kao ni moje koleginice u „Raskrikavanju“) da sagovornicima postavljam nezgodna i „provokativna“ pitanja, naprotiv, niti da ću ispasti glupa i neinformisana ako pitam, na primer, neko zdravorazumsko pitanje. Naš posao je da pitamo i do kraja razjasnimo sve nejasnoće.
Kada je o ovakvim pitanjima reč, međutim, mene je stid da ih izgovaram, jer sve vreme snažno osećam da se blamiram tuđom krivicom i da na neki način kopam po tuđem đubretu.
Ipak, nalazim smisao (jer moram) i u tom delu našeg posla. Ukoliko dobijemo ozbiljne odgovore – ukoliko sagovornik ozbiljno shvati svoju ulogu i razume našu – uspemo da razumom, naukom i hladnim činjenicama koje iznose najrelevantniji mogući izvori kristalno jasno pokažemo dokle seže neodgovornost, drskost i „kreativnost“ tabloidnih uposlenika u, ne čak ni laganju, već čistom lupetanju.
(U šali smo nekoliko puta i konstatovale da treba da dodamo na sajt novu kategoriju lažnih vesti koja bi se upravo tako zvala).
Uprkos tome, dakle, što je i bez provere na prvi pogled jasno da su neke tvrdnje medija potpune besmislice, uvek ih shvatamo podjednako ozbiljno i provlačimo kroz proces fektčekinga (provere činjenica), čak i ako to znači da ćemo crveneti pred sagovornicima.
I to ne zbog svoje gluposti.
