Kaže neki čitalac – zvaće se Đoka – da nas u Raskrikavanju treba da bude sramota zbog teksta u kome navodimo da su, prema podacima iz informatora o radu Ministarstva odbrane, članice NATO tokom 12 godina našoj vojsci donirale desetine miliona evra vrednu opremu, dale pare za rekonstrukcije i raznorazne programe, dok smo za to vreme od Rusa dobili 10 kompleta padobrana i 23.000 evra da saniramo posledice poplava. Pa što mene, uvaženi Đoko, da bude sramota što samo citiram jedine zvanične podatke o realizovanim donacijama koje imamo na papiru? Ja nisam dobila ni pare ni padobrane.
Piše: Marija Vučić
Isprovociran tekstom, a umesto da ga pročita do kraja, malo se iskulira i uzme da i sam proveri podatke pre nego što donese sud, Đoka je po svemu sudeći samo video naslov i brže-bolje krenuo sa lamentom o bombardovanju, ubijenim civilima i materijalnoj šteti, a onda je bacio drvlje i kamenje na tekst, Raskrikavanje, KRIK, mene, sve novinare na svetu i novinarstvo en general.
Zatim je kritički podsetio da su iz ministarstva rekli kako je najveći donator ipak Rusija (dobili smo šest polovnih MIG-ova starih 30 godina – remont tog poklona nas uzgred košta najmanje 185 miliona evra – a tvrde i da su potpisali ugovore za 30 tenkova i isto toliko oklopnih vozila ali ta donacija već tri godine nije realizovana), samo što, je li, tih podataka nema u informatoru o radu.
Ne pita se Đoka koji je onda smisao informatora u kome su informacije nepotpune i obmanjujuće, da nije onda bolje da se zove dezinformator, čega sve još nema u tom dokumentu i zašto, ne zanima ga kolika li je vrednost tih donacija, koliko je oprema stara, koliko nas koštaju eventualni remont i transport i da li je skuplja dara nego mera. Ni šta je uostalom to što ne smemo da znamo pa se sve čuva kao velika tajna.
Ne zapita se ni što bi verovao instituciji koja od dokaza nudi samo šturo saopštenje, dok konkretne cifre, rokove, uslove, dogovore i ugovore krije kao zmija noge, a na novinarska pitanja nikad ne odgovara.
On veruje časnoj neukaljanoj reči Vulinovog Ministarstva odbrane, jer mu se tako više sviđa.
Na kraju je povišenim tonom zahtevao da unesemo u tekst da su nam Amerikanci donirali i osiromašeni uranijum, posrao nam se (tim rečima) na to naše istraživačko novinarstvo, rekao nam da smo stoka i još štošta grđe, a onda rezignirano zaključio kako smo ga razočarali i izrazio osnovanu sumnju da nam je NATO dao pare da pišemo gluposti.
Ne da se obmanuti oštroumni Đoka, zna on vrlo dobro ko stoji iza svega ovoga.
Evo Đoko, koji čitaš ovo, da ne bi opet pogrešno zaključivao, evo jedne napomene za tebe: jesmo, pretrpeli smo svaku vrstu štete 1999. godine i bombardovanje ostaje velika trauma za svakog od nas.
Neću ni da se usudim da preispitujem bol koju ljudi i dalje osećaju, zbog straha, podruma, sirena, srušenih kuća, mobilisanih i poginulih ljudi, kolektivnog osećaja bespomoćnosti, patnje i oduzetog dostojanstva.
Ni intimno ni profesionalno ne smatram da nam je NATO prijatelj, ali to nije ni Rusija niti bilo ko. Prijatelj može biti samo čovek, a ne vojna alijansa, država, partija ili kompanija. One mogu imati samo interese. Dobro je ako imamo informacije koje bi nam pomogle da te interese razumemo.
Smatram takođe i da je emotivni naboj koji izaziva reč NATO, premda razumljiv, ponekad kao povez koji staviš preko očiju pa postaneš slep za činjenice.
A činjenice su da država itekako sarađuje i sa članicama saveza, istog tog koji nas je bombardovao, rušio porodilišta i mostove, ubijao decu i trudnice.
Žali se na državu, kažem ja njemu, ako ti se to ne dopada ili ne razumeš koncept interesa, a nemoj na nas novinare koji ti na tu saradnju ukazujemo jer ti je tabloidi prećutkuju – da bi ti podilazili.
Ako, međutim, baš, baš mrziš NATO, ali ti je u redu što dobijamo donacije i nabavljamo opremu od njih, samo ti smeta da novinari pišu o tome, onda si, Đoko, naprosto licemeran. Opet – nije moj problem.
Kme, kme, viče Đoka, Rusi ne moraju ništa ni da nam doniraju, oni nas bar nisu bombardovali.
Uzalud pokušavam da mu ukažem da tom konstatacijom niti je otkrio toplu vodu, niti je bilo kako osporio činjenicu da tabloidi uporno i godinama forsiraju priču o vojnoj saradnji sa Rusijom koja je u realnosti mnogo manje intenzivna nego što nas ubeđuju. Ili kako to kaže Informer: „PUTIN ĆE NAM DATI S-300, ALI STVARNO!“
Nije ovo priča o Rusiji i NATO, kažem mu, koliko o tome kako te mediji i institucije lažu.
No ne da se Đoka, i dalje ponavlja kao papagaj kako nas jedni mrze, drugi nas vole.
A kad bi malo zastao, razumeo bi da je njegova crno-bela predstava o dobrim i zlim igračima na planu međunarodnih odnosa, o prijateljima i neprijateljima, ljubavi i mržnji, možda kreirana višegodišnjim ispiranjem mozga i sa činjenicama nema mnogo veze, osim utoliko što je kreirana u nedostatku činjenica.
Zar ti ne smeta, Đoko, vrli čitaoče i glasaču, to što godinama nemaš iole kontinuiranu, objektivnu analizu geopolitičkih prilika i interesa na tržištu naoružanja, nego te i mediji i političari vozaju levo-desno, od straha da će nas ovi zli napasti do nade da će nas ovi dobri spasiti, a smeta ti kada ti neko na tu manipulaciju ukaže?
Zar te ne vređa što ti podvaljuju pojednostavljenu, informerovsku sliku stvari jer te očigledno smatraju tupavim?
Zar ne misliš da su ti dužni mnogo više, više analize, više objektivnosti i transparentnosti, više poštenja i odgovornosti?
Da li ti to zapravo voliš da čuješ samo ono što odgovara tvojim uverenjima i osećanjima, čak i ako možda ne odgovara istini?
I da li ti je, Đoko dragi, do istine uopšte stalo?
