Piše: Saša Đorđević

Pre više od 20 godina turski pisac Orhan Pamuk napisao je u svojoj crnoj knjizi: „Pogledao sam u ogledalo i pročitao svoje lice.“ Kasnije je ova rečenica za mnoge recenzente oslikavala suštinu Pamukove knjige. Upućivala je na večnu potragu za pravim identitetom koji podrazumeva osećaj pripadnosti koji nije lažan već istinit.

Crna knjiga, koju su nedavno zajednički objavili KRIK i Radio Slobodna Evropa, predstavlja bazu počinjenih ubistava povezanih sa kriminalom u Srbiji i Crnoj Gori u poslednjih pet godina. Baza neoborivo podseća na suštinu Pamukove crne knjige.

Jednom paralelom dobija se sledeće – pogledali smo bazu i pročitali pravo lice političara.

Baza je istinsko zrcalo populizma političara i njihovih obećanja u vezi sa borbom protiv kriminala. Građani koji pogledaju bazu i statističke podatke osećaće se izigranim jer su u poslednjih pet godina slušali priču o tome da je Srbija jača od kriminala ili da nijedno krivično delo neće proći nekažnjeno. Čak i oni kojima je svejedno što se pripadnici kriminalnih grupa međusobno ubijaju sve dok ne ugrožavaju javni prostor naći će podatke za uzbunu.

Vraćaju se metode ubistava iz devedesetih. U tom periodu po prvi put su se pojavila „profesionalna“ ubistva na javnim mestima sa ciljem da se poveća osećaj nebezbednosti. Od 1990. godine do 2002. godine samo u Beogradu je ubijeno 30 osoba koji su na različite načine bili povezani sa podzemljem. Sva ubistva su bila dobro organizovana. Počinioci su imali dobru logistiku, uspešno su bežali i skrivali se.

U poslednje dve godine ulice gradova u Srbiji ponovo su postala mesta kriminalnih obračuna. Medijski naslovi u kome su se pojavljivale reči obračun, mafija, kriminal su postali sve učestaliji. Javnost je ostala uskraćena za odgovor ima li policija snage da drži stanje pod kontrolom, tužilaštvo da sprovede istrage, sudovi nezavisno da presude, dok su političari obećavali brze rešavanje ubistava. Automatsko oružje, „sačekuše“ i auto-bombe vraćene su na ulice velikih gradova u Srbiji.

Sudovi su presudili u samo 5 odsto mafijaških ubistava počinjenih u Srbiji u poslednjih pet godina. Od 2012. do 2017. godine izvršeno je 56 ubistva u vezi sa kriminalom i u svim je korišćeno vatreno oružje. Pravosnažno je rešeno samo 3 slučaja, dok su počinioci nepoznati u čak 40.

Postoji nekoliko razloga zbog kojih su sudovi neefikasni. Počinioci se uspešno kriju i brzo su pobegli. Tužilaštvo i policija nisu u stanju da pruže neoborive dokaze o ubici. Tužioci i advokati odugovlače suđenja jer se radi o osetljivim slučajevima, a sudije nisu u stanju da procene moguću zloupotrebu. Sudije su preopterećene poslom, a najčešće se dešava da postupci zastare u krivičnim predmetima.

Broj mafijaških ubistava raste dok se stopa ubistava smanjuje, što nije dobro. Sukobi kriminalnih grupa su pojačani i neretko se dešavaju na centralnim ulicama ili u blizini škola što ugrožava bezbednost prolaznika i dece.

U Srbiji je od 2012. do 2016. godine počinjeno 609 ubistava i nema velikih oscilacija prilikom merenja stope ubistava. Štaviše, beleži se blagi pad. U Srbiji je rizik da se izvede ubistvo manji jer smo u društvu država u kojima je stopa ubistava na srednjem nivou (oko 2 ubistva na 100.000 stanovnika) i policija je rasvetlila, prema zvaničnim podacima, oko 80 odsto ubistava, što je na nivou evropskih država. Međutim, problem je u tome što se povećava broj nerešenih ubistava koji su povezani sa kriminalom. Najveći udeo mafijaških ubistava zabeležen je 2015. godine kada se čak 17 odsto od ukupnog broja počinjenih ubistava u Srbiji odnosio na mafijaška.

Odgovor države, a pre svega kriminalističke policije, tužilaštva i sudstva, mora da bude ozbiljan.

Rešavanje mafijaških ubistava je jedan od ključnih faktora za smanjenje kriminala. Ostali faktori su: nasilje na javnom prostoru se tretira kao problem javnog zdravlja; poznati su lokaliteti gde se nasilni i oružani incidenti najčešće pojavljuju; prevencija i represija su ciljani prema određenoj ciljnog grupi za koju je utvrđeno da je rizična, ili kao potencijalni počinioci ili kao žrtve; postoji kvalitetan program kontrole oružja koji se sprovodi; u praksi postoji ravnoteža između represivnih i preventivnih aktivnosti.

Pored jasne politike smanjenja kriminala neophodno je da tužilaštvo preuzme glavnu ulogu u vođenju istraga koja za sada postoji samo „na papiru“. Političari bi trebalo da prestanu sa praksom instrumentalizacije medijskog izveštavanja o kriminalu i korupciji u svojim borbama za vlast. Potrebno je više upotrebljavati tehnologije za prevenciju kriminala. Zbog toga je važno raditi dalje na sprovođenju sporazum MUP-a sa kineskom kompanijom „Huawei“ koji predviđa uvođenje programa „Bezbedan grad“ u Srbiji, koji do sada postoji u više od 30 zemalja.

Autor je istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku