Marčelo Muso, neustrašivi tužilac iz Italije koji se obračunavao sa tamošnjom, ali i srpskom mafijom, stradao je nedavno u saobraćajnoj nesreći. „Žao mi je što se nisam više posvetio hapšenju srpskih kriminalaca. Oni su jako opasni ljudi, ponašaju se kao paravojska, kao policija“, govorio mi je pre tri godine kada sam se sastao sa njim. „A dolazile su do mene i strašne informacije o korupciji, o vezi između narkotrafikanata i srpske policije.“

Piše: Stevan Dojčinović

Kada sam pre tri godine ušetao u njegovu kancelariju u Milanu i pružio mu ruku, tužilac Muso nije mi izgledao ni približno kako sam ga zamišljao.

Bio je to omanji mršavi čikica, sede kose i brčića, imao je velike naočare sa debelim staklima kakve su se nosile pre više decenija (sa izuzetkom hipstera koji ih nose i danas). Izgledao je kao arhivator, šef odeljenja neke institucije u kojem su se skladištila dokumenta. Njegova kancelarija, prepuna papira i naslaganih tužilačkih predmeta po stolovima, doprinosila je ovom utisku.

Ali ovaj čikica strpao je u zatvor mnoge velike italijanske kriminalce.

U tamošnjim medijima poznat je kao tužilac koji je uvek bio dostupan i uvek na poslu, čovek koji ne ide na odmor. Takav je utisak ostavio i na mene, nekoga ko marljivo radi i „živi svoj posao“. Skroman i častan čovek.

Podigao je optužnicu protiv čuvenog Salvatorea Tota Rine, nekadašnjeg prvog čoveka Koza nostre, zbog čega je mafijaš dobio doživotnu kaznu zatvora. Bavio se i drugim bitnim italijanskim mafijašima, klanom Korleoneze, a vodio je i čuveni postupak protiv Martine Levato i Aleksandra Boečera koji su žrtve napadali kiselinom. Kriminalci su mu pretili. „Ponosan si što unesrećuješ druge, ali budi oprezan. Ima kiseline i za tebe“, pisalo je na jednoj anonimnoj poruci koju je dobio.

U razgovoru sa mnom, Muso se žalio na sistem rehabilitacije u Italiji. Sudije puste kriminalce iz zatvora da se resocijalizuju, a oni ponovo počine krivična dela.

„U ovom slučaju (pokazivao mi je fotografiju kriminalca nedavno otpuštenog iz zatvora), već je otišao da pljačka.“

Sem italijanskih, bavio se našim, srpskim kriminalcima. Hapsio je Miletu Miljanića, šefa čuvene međunarodne kriminalne grupe „Amerika“ 2010. godine.

Sećam se da tokom razgovora Muso nije držao sve podatke u glavi. Dokumentacija koju je imao ispred sebe, kao i kolega policajac, pomagali su mu da se seti detalja. Ali je znao da objasni suštinu priče. A ona je da su naši kriminalaci opasni zbog dve stvari – iskustva koje vuku iz ratova i korupcije u našoj državi.

„Ono što je ozbiljno, što me brine, jeste što su srpski kriminalci bili paravojnici i to oni sa najvišeg nivoa. Ti ljudi su kriminalci koji se ponašaju kao policija. Imaju skoro pa paravojnu grupu u kojoj postoji hijerarhija komandovanja i imaju na raspolaganju oružje kao policija. Oni su vrlo opasni ljudi.“

Druga stvar koja ga je još više brinula dok se bavio srpskom mafijom bila je korupcija.

„Mogu reći da su došle neke informacije do mene. Neke strašne informacije koje govore o korupciji, vezi između narkotrafikanata i srpske policije.“

Zbog toga su na nekim predmetima Italijani odlučili da ne sarađuju sa našim policajcima.

„Ne želimo da damo informacije (srpskoj policiji), koje posle mogu da dođu do osoba koje treba da budu uhapšene“, rekao mi je Muso.

Pre nekoliko godina trebalo je da italijanski policajci dođu na Balkan da izvedu zajedničku operaciju sa lokalnom policijom, ispričao mi je. Svega nekoliko dana nakon dogovora presreli su razgovor kriminalaca u kojem jedan drugom kaže: „Pazi se, žabari dolaze da igraju na našem terenu.“ Akcija je otkazana.

Zapazio sam da je, pored svega što je postigao, Muso bio jako skroman i samokritičan. Rekao mi je da mu je žao što nije uradio više na hapšenju balkanskih kriminalaca.

„Milano je centar (prodaje droge). Albanci, Crnogorci, Srbi su ti koji dostavljaju drogu na tržište. Ali to nisu naši Sicilijanci, naši kalabrezi. Mi smo se njima posvetili koliko smo mogli. Ono što želim je da budeš siguran u to da ja nisam prijatelj ni srpskih, ni albanskih kriminalaca i da radim ono što mogu. Kada bih mogao, sve bih ih pohapsio.“

Ove nedelje, sa zakašnjenjem, saznao sam tu tužnu vest – u saobraćajnoj nesreći pre mesec dana Muso je stradao.

Dogodilo se to tokom jednog od njegovih retkih slobodnih dana kada je išao da poseti majku u rodnom Pijemontu. Pokosio ga je auto 30 metara od kuće dok je vozio bicikl. Stigla je hitna pomoć i helikopter, ali uzalud, Muso je izgubio život usled teških povreda zadobijenih u nesreći. Vozač automobila koji ga je udario je pozvao pomoć.

U ovakvim situacijama odmah krene da vam se mota po glavi scenario po kome je saobraćajka izrežirana. Pozvao sam njegove kolege, međutim, objasnile su mi da ovaj događaj nema kriminalnu pozadinu.

Veliki čovek italijanskog tužilaštva zaista je stradao u saobraćajnoj nesreći. Imao je 67 godina.