Zaposleni u institucijama sve su kreativniji u pokušajima da opravdaju zašto neće da odgovore na zahtev za pristup informacijama od javnog značaja. Zakon postoji i obavezuje javne ustanove da građanima pruže odgovore na sva pitanja za koje može da se dokaže da postoji javni interes.

Zakon je jasan, ali se selektivno primenjuje. Kao i kada su u pitanju mnoge druge stvari u Srbiji i ovo umnogome zavisi od nečije samovolje.

Piše: Jelena Radivojević

Poslednji u nizu inovativnih odgovora stigao je iz Narodne banke Srbije (NBS). Odbili su moj zahtev, a razlog je, između ostalog, to što su novinari KRIK-a u prethodne tri i po godine poslali dvadesetak zahteva za pristup informacijama od javnog značaja.

Čitajući dalje obrazloženje koje se svodi na detaljnu statistiku, sve mi je bilo teže da poverujem da je neko radije brojao koliko zahteva smo kolege i ja poslali, nego da mi zapravo pošalje odgovore na pitanja.

Ne ulazeći u tačnost njihovih podataka koji kažu da smo u proseku na svakih dva i po meseca tražili neke informacije od NBS-a i dalje ne vidim kako bi to mogao da bude razlog da ne dobijemo šta smo hteli.

U odgovoru navode da bi im bilo potrebno dodatno angažovanje i da bi neko potrošio vreme na odgovaranje na naša pitanja umesto da radi redovan posao, ali niko nije pomislio da je brojanje zahteva i pravljenje statistike zapravo dodatni posao.

Mesec dana sam čekala odgovor, čisto da bude jasnije koliko je nekada dug i naporan proces dobijanja informacija koje se tiču svih nas. Interesuje me kada je državnim službenicima prestalo da bude jasno da su oni tu da rade u korist javnog dobra i da posao koji rade nosi odgovornost? Kada su prestali da osećaju kao pogrešno da se potpišu iza ovakvog odgovora? Za mene su takvi ljudi saučesnici u zločinu koji prikrivaju.

Ovakav odgovor NBS-a još je zanimljiviji ukoliko se prisetimo da je najavljenim izmenama Zakona o pristupu informacijama planirano da se ukine mogućnost žalbe Povereniku na odluku Narodne banke. Ako ste očekivali otvaranje institucija prema građanima i veću transparentnost trošenja našeg, budžetskog, novca – pogrešili ste.

Ovo naravno nije jedini slučaj kada su institucije izbegle da dostave odgovor, nije NBS najgora, samo je jedan od najsvežijih primera.

Mislim da će legendaran postati odgovor u kom je Ministarstvo pravde pre neki dan reklo da nema izveštaj Tužilaštva za organizovani kriminal o ubistvu Olivera Ivanovića koji je pre nepune dve nedelje poslalo u Prištinu.

To bi, dakle, značilo da je ministarstvo imalo samo jednu jedinu kopiju – ne znam samo šta bi se desilo da se pošiljka zagubila. Strašno je ako u jednom trenutku prestanemo da se iščuđavamo i da primećujemo koliko se neko trudi da zapuši svaki izvor informacija i drži javnost u neznanju, ali deluje da idemo ka tome.

Jednom nas je dočekao odgovor iz Kruševca da sud ne može da dostavi dokumenta jer je arhiva suda poplavljena. Što je najgore od svega, postoji mogućnost da je ovo istina, ali je slično onoj situaciji kada je dečak vikao „vuk“, pa mu posle nekog vremena niko više nije verovao.

Ume i da se desi da se arhiva trenutno reorganizuje te postoji zabrana primanja novih ili slanja starih dokumenata.

Dešavalo se da nas zovu ljudi koji odgovaraju na zahteve da nam objasne kako ne mogu da pošalju dokumenta jer će onda oni ostati bez njih. Nije šala – morate im naglasiti da vi želite samo kopiju dokumenta. O skeniranju i slanju elektronskom poštom samo sa retkima može da se pregovara, i to u doba famozne digitalizacije.

Jednom prilikom pozvala sam službenika u beogradskoj opštini da ga pitam što mi je odbio zahtev da bi mi on rekao da automatski odbija sve „za svaki slučaj, da se nekome ne zameri“, pa ako Poverenik kaže da treba, on pošalje dokumenta.

Tužilaštva su, ipak, po mom iskustvu, najčešće spremna da ignorišu zahteve, čak i nakon intervencije Poverenika – takva je situacija, na primer, sa dokumentacijom iz dva tužilaštva koja su proveravala da li je Siniša Mali bio umešan u pranje novca kao i to da li je prijavio imovinu Agenciji za borbu protiv korupcije. Slučaj bespravnog rušenja u beogradskoj četvrti Savamala verovatno će zauvek ostati misterija koju takođe održava tužilaštvo.

Ovakvih primera ima bezbroj, ali ne bih volela da se ovo pretvori u kukanjavu na situaciju u kojoj se nalazimo. Sve ovo natera nas samo da budemo kreativniji u načinu na koji dolazimo do informacija. Mi ćemo braniti javni interes i boriti se za njega, a neko će uvek pokušavati da nas u tome spreči. Bilo bi fantastično kada to ne bi bili ljudi koji primaju platu od građana, ali valjda će se i to nekada promeniti.

Nadajmo se da će i novi Poverenik umeti da prepozna važnost javnog interesa i da će uvek biti na strani transparentnosti.