Jedan sasvim (ne)običan novinarski sastanak

Jedan sasvim (ne)običan novinarski sastanak

Sa još devet novinarki iz raznih krajeva sveta sastala sam se u Etiopiji prošle nedelje – malo da „proslavimo“ Svetski dan slobode medija, više da pričamo o tome kako unaprediti borbu protiv rodno zasnovanog nasilja na internetu. Sve je, dakle, ukazivalo da će to biti još jedno opštemestaško novinarsko jadikovanje, sa prigodno smrknutim facama i gomilom frazetina poput „institucije ne reaguju“, „Tviter ne reaguje“,„novinari su ugroženi“, „slobode se sužavaju“, „situacija je katastrofalna“, „mi moramo ovo, mi moramo ono“ što sve u principu traje dok ne stigne ketering a onda svi razmontiraju zabrinute grimase i stanu veselo da ćaskaju i mljackaju.

Piše: Marija Vučić

No, skroz sam omašila: atmosfera je odmah postala intimna, porodična, topla, reč je o neverovatno neposrednim ženama, nasmejanim, veselim i duhovitim. Kulturološke razlike među nama nisu stvarale nikakvu barijeru, naprotiv, vrlo brzo je postalo jasno da zapravo delimo iste probleme u patrijarhalnim, mizoginim, korumpiranim društvima iz kojih dolazimo.

I nijedna nije smrknuti opštemestaš, a svaka ima svoje priče, manje ili više traumatične, o nasilju i strahu, o nasilju i hrabrosti.

N. iz Indije često izveštava o hindu verskom ekstremizmu. Posle svake priče stiže joj stotine uvreda, pretnji smrću i silovanjem. Šalju joj selfije sa uperenim oružjem. Prijavljuje policiji, pokreće sudske postupke, isključuje telefon s vremena na vreme kada postane nepodnošljivo. Pre neki dan, po povratku, obavestila nas je da je upravo objavila još jednu priču i sad čeka da krene ludilo.

K. iz Brazila je istraživala korupciju u porodici novog predsednika Bolsonara. Lično on je na Tviteru objavio njenu sliku i optužio nju i njenog oca, poznatog istraživačkog novinara, za ucenu, širenje dezinformacija i pokušaj rušenja vlasti. Tvrdi da se ne plaši i da je to za nju svakodnevica jer potiče iz novinarske porodice. „Za mene je normalno nešto što zapravo uopšte nije normalno, e to je problem“.

T. iz Pakistana, jedno od najpoznatijih TV lica, zbog seksualnog uznemiravanja je dala otkaz na poslu. U konzervativnom Pakistanu, gde žena o takvim stvarima ne može da razgovara ni sa mužem, T. je uspela da mobiliše javnost još pre #MeToo pokreta, pa se njenoj borbi priključilo još zlostavljanih novinarki. Postala je heroj mnogih žena u toj zemlji. Nasmejano lice se na trenutak namršti i glas joj zadrhti kada priča o tome kako je nakon otkaza morala da proda svoj venčani nakit da bi ona i njena porodica imali od čega da žive i plaćaju advokate. Ovo je ipak njena lična borba iako je cilj opšti, kaže T, jer kad se nasilje dogodi, uprkos svoj podršci na svetu, svako je u suštini potpuno sam.

Tu je i K. iz Kolumbije, jedna od najugroženijih novinarki sveta. O onome što se o njoj može pročitati – da je početkom dvehiljaditih kidnapovana, da je obaveštajna služba ilegalno pratila i prisluškivala, da je njoj i njenoj ćerki prećeno smrću, da ima presude koje potvrđuju da je preživela psihičku torturu, o zlostavljanjima i patnji, pretnjama i opasnostima, brojnim bežanjima iz zemlje i vraćanjima – K. uopšte nije govorila. Deluje kao da je tokom godina bivala sve jača i jača, i sada je najjača i najhrabrija žena na svetu, vedrog duha i čeličnog držanja. A onda je neko pitao kako je postigla da se „ostvari“ i kao istraživačka novinarka i kao majka, očekujući valjda nekakav savet. „Moja ćerka je nažalost zajedno sa mnom morala da prolazi kroz sve to što se meni dešavalo“, rekla je kratko i nevoljno, prekinuvši dalje ćaskanje o toj „prijatnoj“ temi majčinstva.

Plavokosa Dž. malo priča, pažljivo sluša i zapisuje sve šta mi govorimo. Po načinu na koji govori, uz otresitu gestikulaciju i žustre pokrete očima, zaključujem da je nervozna, ali ne samo trenutno: kao da se nervoza trajno uvukla u nju i ubrzo mi postaje jasno – Dž. dolazi iz Turske. Više puta tokom predstavljanja ponavlja kako je pod Erdoganom tokom godina mnogo propatila, kao i njene brojne kolege koje su završile, ili će uskoro, iza rešetaka. Ona je možda sledeća – osuđena je na dve godine zatvora jer je uz svoju kolumnu objavila karikaturu proroka Muhameda iz Šarli Ebdoa. Čeka apelacionu presudu i šali se kako će se možda izvući jer su zatvori prepunjeni i više nema mesta. O azilu nikada nije ozbiljnije razmišljala, kaže mi, jer ne želi da ode. Voli svoju zemlju u kojoj godinama tako mnogo pati, ta divna Dž. koja nas je ponosno poslužila turskim ratlukom uz prvu zajedničku kafu u Etiopiji.

*

„Pa nama u Srbiji uopšte nije tako loše, barem ne idemo u zatvore još uvek, još uvek nas niko ne kidnapuje i ne ubija“, pomislila sam i istog momenta se stresla od te opasne i netačne misli, i toga što upoređujem svoju zemlju sa Turskom i Kolumbijom, umesto sa na primer Finskom ili Norveškom.

I počinjem da nabrajam sebi ubijene novinare, spaljene novinarske kuće, bombe na prozoru, metalne štangle, obijene stanove, privatne fotografije i prepiske po tabloidima, svakodnevna maltretiranja na mrežama i konferencijama, pomišljam kako smo oprezni kad pričamo telefonom, kako ga isključujemo kad s nekim uživo pričamo o poverljivim stvarima, kako razmišljamo da li nas možda onaj lik za susednim stolom prisluškuje, kako dok izlazimo iz lifta pomislimo da li ćemo sad zateći obijenu bravu, setila sam se izbušenih guma i rašrafljenih točkova na novinarskim automobilima po Srbiji poslednjih godina, polomljenih prozora redakcija, šutiranja kamera i oduzimanja opreme, pretnji, psovki, vike nezadovoljnih preko telefona, sudskih presuda u korist nasilnika i ludaka, hvatanja za gušu, maltretiranja i ponižavanja, stezanja u stomaku i konstantnog osećaja da državu baš briga, da država naprotiv baš voli kad neko malo isprepada novinara, „Vašu prijavu zavodimo odmah i uzimamo u rad po hitnom postupku“, kažu organi, i onda prođe tri ili trideset godina, mrak proguta čitavu stvar, a nekad i čitave novinare, i nikad se ne sazna ko li je novinaru X poslao tu pretnju, ko li mu je to malo preturao po stanu, ko li ga je malo lupio štanglom na ulici, ko li ga je u nekom haustoru malo ubio.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *