Odugovlačenje, ispadi sudije i optuženih, pokušaj diskreditovanja svedoka saradnika i medijski spinovi obeležili su jedno od najbitnijih suđenja u zemlji – grupi na čelu sa Darkom Šarićem koja je, kako tvrdi tužilaštvo, prošvercovala 5,7 tona kokaina iz Južne Amerike u Evropu.
Piše: Milica Vojinović
Suđenje jednom od najvećih narko-bosova sa naših prostora, kako je Darko Šarić predstavljen, ujedno je i prvo suđenje koje sam kao novinarka počela da pratim.
Mnogo toga sam, kao verovatno i svaki mladi novinar pre nego što prvi put zakorači u sudnicu, drugačije zamišljala.
Atmosfera američkih sudnica koju gledamo u filmovima, brzo sam shvatila, nema realnih dodira sa onom u Specijalnom sudu u Beogradu u kom se već osam godina sudi Šariću i njegovoj grupi.
Teško je, za početak, zamisliti da će „suđenje veka“ trajati ovoliko dugo, ali prateći ovaj postupak uvidela sam da ima još stvari koje je teško zamisliti, čak i u filmovima.
„Nije do suda, viša sila“
Jedna od ključnih stvari koja je dovela do osme godine Šarićevog suđenja svakako je odugovlačenje njegovih, kao i advokata drugih optuženih. Njihove nedolaske koje su pravdali zdravstvenim problemima, ali i drugim obavezama tolerisao je glavni sudija tročlanog veća Siniša Petrović.
Ovo je eskaliralo prošle godine kada se dešavalo da i po nekoliko dana zaredom dođem samo da bih čula da se suđenje neće održati i eventualno poneki prigovor tužioca koji je insistirao da sudija ne dozvoli odugovlačenje odbrane.
Odgovor sudije uglavnom bi se svodio na to da on tu ne može ništa – „Nije do suda, viša sila“, kazao je jednom pri odlaganju. Tada je suđenje odloženo jer jedan od advokata nije hteo da menja kolegu, iako je imao ovlašćnje da to uradi.
I dok su novinari uglavnom bili zadovoljni kada se suđenje odloži jer je to značilo da neće satima sedeti u prostorijama Specijalnog suda, pokušavajući da zapišu sve što se u sudnici izgovori pošto je unošenje diktafona bilo koje vrste zabranjeno, mi u KRIK-u počeli smo da brojimo odlaganja.
Beležili smo svako neodržano ročište u tom periodu, a sećam se i da sam često na suđenje išla gotovo sigurna da se brzo vraćam u redakciju. U najvećem broju slučajeva sam bila u pravu.
Kada je statistika odlaganja počela da se penje na dvocifrene brojke o ovome se progovorilo i u sudnici.
Nekima od optuženih i njihovih advokata očigledno nije bilo svejedno što se vodi evidencija njihovih nedolazaka pa su se pravdali i pokušavali da demantuju da su oni krivi za brojna odlaganja.
Nije bio zadovoljan ni sudija Petrović. Rekao je da ne voli da komentariše pisanja medija, iako je to činio u više navrata, ali da mora da objasni da do odlaganja nikada nije doveo nedolazak nekog od sudija.
Ovakvi izgovori umeli su da budu frustrirajući, pogotovo jer sam i tada znala da je prema zakonu on taj koji ne sme da dozvoli da drugi učesnici u postupku zloupotrebe svoja prava da ponekad izostanu sa suđenja.
„Nemojte da mislite da ću da klečim ovde“
Jedina stvar koja je novinare činila srećnijom od odlaganja jesu Šarićevi ispadi.
Atmosfera u novinarskoj prostoriji u kojoj sedimo dok pratimo suđenja često je umela da bude poput one u jaslicama tokom spavanja. Oborene glave, čekanje da prođe „dosadni deo“ u kom se odlučuje o nekim proceduralnim stvarima i eventualni žamor kolega kada bi se suđenje održavalo u popodnevnom terminu pa nije bilo pospanih.
A onda bi za govornicu izašao Šarić.
Svi koji su do tada „zabušavali“ brzo bi se uhvatili hemijske i počeli da pišu sve što on govori. Već posle nekoliko sati portale tabloida ispunjavali bi senzacionalistički naslovi i svi bi u sebi sadržali ime ovog, sada već proslavljenog, Pljevljaka.
Deluje da je Šarić interesovanje medija primetio i pokušao da ga iskoristi. Sve češće se javljao za reč, a njegova obraćanja su u najmanju ruku bila eksplozivna.
„Ne plašim se ja Vas, nemojte da mislite da ću da klečim ovde“, odbrusio je jednom sudiji.
Nije štedeo ni tužioca. Mikrofon je koristio da bi njega i njegove tvrdnje diskreditovao govoreći da nema dokaze za ono za šta ga optužuje.
Pošto su u sudnici pravila takva da optuženi ne smeju da se obraćaju direktno tužiocu koji sedi na nekoliko metara od govornice, Šarić se praktično na njega žalio sudiji.
„Koliko puta sam ga zamolio lijepo, pokušao da ga isprovociram, isprozivam, ali on je ostao nijem zato što nema ništa“, rekao je dok je iznosio završne reči.
I kada bih, gledajući ove Šarićeve ispade, očekivala strogu reakciju sudije, ona bi svaki put izostala. Nije se ljutio, a Šarićeve burne reakcije opravdavao je svojim čuvenim, nebrojeno puta izgovorenim rečima „to je sve životno“, dodajući da to spada u posao sudije.
Svedoci saradnici i medijski spinovi
Najveći „cirkus“ na ovom suđenju dešavao bi se kada su svedočili svedoci saradnici. Iako je njihovo svedočenje svaki put bilo zatvoreno za javnost, odnosno novinarima nije bilo dozvoljeno da prisustvuju, o ovim suđenjima najviše se pisalo u medijima, ispostavilo se i najmanje tačno.
I ovo leto kada su poslednji put svedočili dogodilo se isto. Tužilac je predložio da se ovaj deo postupka zatvori za javnost i ma koliko ja u tom trenutku navijala da sudija ovaj put odbije predlog tužioca, to se nije desilo.
Iako tada nisam išla na suđenje o njemu sam mogla tih dana da čitam svaki put kada bih prošla pored pored trafike. Sa naslovnih strana tabloida „vrištali“ su naslovi o tome kako se ključni svedok tužilaštva Nebojša Joksović pokajao, kako je povukao svoj iskaz i praktično molio Šarića za oproštaj.
Joksović, inače Šarićev prijatelj iz detinjstva, trn je u oku odbrane. Iako tužilaštvo nudi brojne dokaze protiv Šarića, njegovo svedočenje je jedino koje Šarića dovodi u direktnu vezu sa drogom.
Kako je naveo u svom pismu koje je poslao Šariću dok je ovaj bio u bekstvu, objasnio je da je prihvatio ponudu tužilaštva da svedoči zbog manjka podrške od strane Šarićevog brata Duška i drugih zajedničkih prijatelja kada je bio uhapšen.
Kada se ovako stvari sagledaju može se naslutiti da gore pomenuti naslovi i tekstovi koji su ih pratili nisu bili slučajnost iako su bili potpuno netačni.
Kako smo kasnije saznali nije bilo povlačenja iskaza, pokajanja svedoka saradnika i ostalih senzacionalističkih tvrdnji koje su izneli tabloidi.
Ono što se jeste dogodilo je burna rasprava Šarića i Joksovića. Šarić je u jednom trenutku svog drugara iz detinjstva čak nazvao i prevarantom i lažovčinom, insistirao je da se ovaj kune u svog sina da govori istinu i optužio ga da mu je sve napakovao i da je njegovo svedočenje jedini razlog što mu se sudi za šverc kokaina.
Ni ne sećam se tačnog trenutka kada je ovakav Šarićev izbor reči prestao da me iznenađuje, ali znam da se to desilo zbog toga što je ovakve reči, u nastojanju da uruši kredibilitet Joksovićevog svedočenja, često koristio.
„Da se malo našalimo“
Osim što je bio poprilično tolerantan u sudnici, sudija Petrović neretko je umeo i da se našali da bi, kako je to često voleo da naglasi, „opustio atmosferu“.
Tako bismo pomislili da je suđenje gotovo i dok se hvatamo za kvaku čuli poneku šalu kojom bi sudija voleo da zatvori ročište.
„Ovo Jovičić, naglašavam zbog kolege Lazarevića, ima neki u Zvezdi sličan“, jednom je uz osmeh rekao najavljujući veštaka Slobodana Jovičića, pri tome aludirajući na fudbalera Crvene zvezde sa istim prezimenom i na to da Šarićev advokat Dejan Lazarević navija za Partizan.
„Kolega (advokat Marko) Kljajević“ mu je jednom, kako je rekao, „izmamio osmeh“ iako ga je užasno bolela glava.
Na konstataciju jednog od advokata da je dokument koji predaje sudu preveo na engleski, sudija je prokomentarisao da novo sudsko veće, nakon što je sudiju Aleksandra Trešnjeva zamenila Svetlana Aleksić, sada bolje zna engleski jezik.
„Mala šala, čisto da opustimo atmosferu.“
Kada je jednom primetio komešanje u odvojenom delu sudnice gde sede brojni optuženi u ovom postupku, sudija je prokomentarisao:
„Vidim da je poprilično veselo na optuženičkoj klupi, ali dobro, ne zameram.“
1 Comment
Drzavna uprava neme pravu kontrolu rada