Desetak dana pred početak leta, ime Ivana Golunova preplavilo je naslovne strane ruskih medija, a ubrzo je postalo poznato i širom sveta. Zašto? Zato što je Golunov, uhapšeni ruski novinar, imao fantastičnu podršku i organizaciju iza sebe. Prethodne nedelje imala sam priliku da slušam kako je događaj koji je Golunova „proslavio“ izgledao iz njegovog, ali i iz ugla direktorke medija u kom radi, i tada sam potvrdila da bez solidarnosti nemamo čemu da se nadamo.
Piše: Jelena Radivojević
Novinari nisu omiljeni nijednoj vlasti, tako je od vajkada, ali čini se da je sada situacija opasnija nego ikada pre jer vlast više ne bira sredstva kojima će se obračunati sa onima koji postavljaju nezgodna pitanja. Broj ubijenih novinara raste, pretnje su toliko česte da su postale „normalne“, a javne institucije i nosioci vlasti uzimaju sve više učešća u obračunima sa medijima. Nakon takvih situacija, prijatelji me često pitaju da li se kolege i ja plašimo nečije odmazde i tada mi je u glavi samo solidarnost i onda naglas ubeđujem i njih i sebe da je to jedino što može da nas sačuva. Slučaj koji je zatresao Rusiju dodatno mi je ulio nadu da je tako nešto moguće, ali i uvukao strah u kosti.
Golunov, istraživački novinar u ruskom nezavisnom mediju „Meduza“, uhapšen je početkom juna.
Kod njega i u njegovom stanu navodno je pronađena veća količina droge, Golunov je satima bio u pritvoru, bez prava na advokata, trpeći batine policajaca. Zvanična verzija događaja je od samog početka bila „šuplja“ i puna nelogičnosti, međutim, to Golunova nije spasilo. Spasile su ga kolege koje su se odvažile da na represiju vlasti odgovore najglasnijom pobunom.
Za Ivanovo hapšenje kolege iz redakcije saznale su satima kasnije, u sred noći, a od tog trenutka krenula je akcija „spasavanja Golunova“. Galina Timočenko, direktorka „Meduze“, kaže da su se rano izjutra okupili u kancelariji i napravili krizni plan, podelili uloge i dogovorili se jedno – jedina tema narednih dana mora biti Ivan Golunov.
Duboko verujući da je njihov novinar nevin i da je uhapšen zbog svog novinarskog rada, okupili su nekoliko timova advokata, mnoštvo kolega iz drugih medija koji su nastavili istraživanje na kom je Golunov radio, napravili su dežurstva 24/7 kako bi u svakom trenutku mogli detaljno da izveštavaju javnost. Još jedna stvar je iskočila kao bitna – sve druge medije pozvali su na solidarnost jer je prisutnost u javnosti jedino što je istinski moglo da zaštiti Golunova.
Na njihovo iznenađenje, gotovo svi mediji su se odazvali „Meduzinom“ pozivu i na naslovne strane stavili priču o hapšenju novinara koji je istraživao kriminal i korupciju. Izgleda da je svima od početka bilo jasno da je cela šarada samo vid pritiska na nezavisno novinarstvo i da je država izmislila ceo slučaj. Podrška je počela da pristiže sa svih strana, u kampanju su se uključile najveće novinarske svetske mreže i tako je Ivan Golunov neželjeno postao glavna zvezda novinarskog sveta.
Kada je Timočenko ispričala da su svi bili u neverici što su uspeli da pridobiju toliku pažnju i podršku kolega, rasplakala sam se jer mi je postalo jasno da je nešto što smatramo očekivanim, u ovom trenutku, teško dostižna stvar. Kao da je malo što svakoga dana raste broj prepreka koje se postavljaju pred novinare, a onda uz to vi često ne možete da računate ni na podršku ostatka struke. Svi su toliko prepadnuti za svoju sudbinu da često nemaju kada da podignu glavu i vide kako se bore njihove kolege, ne shvatajući da jedino zajedno mogu da se izbore za slobodne i nezavisne medije.
O uspešnosti kampanje koju je sprovodila „Meduza“ govori i to da je u jednom momentu ime Golunova bilo pominjano više čak i od imena predsednika Rusije Vladimira Putina. Sve to vreme, Golunov je bio sam u ćeliji i nije znao da se napolju vodi bitka za njegovu slobodu.
Stidljivi i ne preterano željan pažnje Golunov je ispričao da se seća kako je mislio da se policajci šale kada su mu rekli da je popularniji od Putina. Kako su se građani okupljali ispred policijske stanice u kojoj je Golunov čekao nastavak bizarne drame koju je režirao neko od predstavnika moći, tako su bivali glasniji. U jednom trenutku su povici bili toliko glasni da ih je i Golunov čuo u ćeliji. Tada je postalo malo lakše. Stvarno nije bio sam.
Golunov kaže da su se, osim građana i kolega, ispred stanice okupili i predstavnici gradske vlasti, čak i neki o kojima je on pisao kroz svoja istraživanja. Kao da je svima postalo jasno da se otišlo predaleko i da se novinari ne smeju zastrašivati. Policija nije bila blaga prema okupljenim građanima, ali oni nisu odustajali, osetili su da je njihova dužnost da zaštite javni interes.
Majice sa natpisom „Ja sam Ivan Golunov“ postale su „modni krik“ tih dana u Rusiji, a jedna mlada novinarka nosila ju je na prijemu u Kremlju na svečanoj dodeli nagrada za uspehe u kulturi i obrazovanju koji je pratio predsednik Putin. Golunov je bio svuda.
Ubrzo je svima postalo jasno da spin vlasti neće moći da prođe, pa se na kraju i predsednik Rusije oglasio, istraga je okončana ekspresno, a nekoliko policajaca ostalo je bez posla.
Možda, da „Meduza“ nije povukla sve prave poteze, Golunov sada ne bi bio slobodan čovek koji deli svoje iskustvo sa kolegama, već odavno zaboravljeni utamničeni novinar o kome više niko ne bi pisao.