Da li možemo da se nadamo pravdi u zemlji u kojoj se nekolicina protestanata ekspresno osuđuje i šalje u zatvor, dok se onima koji su osuđeni za ozbiljna krivična dela izlazi u susret i pod banalnim razlozima odlaže odlazak na robiju, u nekim slučajevima i po 12 puta?

Piše: Bojana Jovanović

Protekla nedelja u Srbiji bila je burna. Protesti su poprimili politički oblik; nenasilne dvočasovne protestne šetnje zamenili su upad u zgradu Radio-televizije Srbije sa vapajem za malo medijskog prostora; predsednik Srbije bio je zatočen u predsedništvu, a na blokadu je odgovorio rokadom – doduše u šahu, ne u politici. Došlo je i do sukoba građana i policije, hapšenja, presuda, pa novih protesta.

Ne ulazeći u detalje pojedinačnih događaja, da li su opravdani ili ne, da li su žrtve vredne, a kazne zaslužene, suština je da je sve ono što se desilo prethodnog vikenda još jednom ukazalo na nešto mnogo opasnije, nešto što bi trebalo, ako već nije, da nas veoma zabrine – selektivnu pravdu.

Pet mladića koji su učestvovali na protestima prošlog vikenda je tokom tog istog vikenda uhapšeno, osuđeno i poslato u zatvor u Padinskoj Skeli. Državni aparat reagovao je ekspresno.

Sa druge strane, međutim, svedoci smo da pojedine istrage traju godinama, a verujem da će neke od njih postati i beskonačne – poput slučaja bespravnog rušenja u Savamali ili pronalaska osoba koje su novinaru Dejanu Anastasijeviću postavile bombu na prozor stana, ili su to naredile.

Momci su osuđeni prekršajno, ne krivično, reći će neki. Ali, koliko prekršaja zastari svakog dana? Koliko njih se obustavi iz nepoznatih razloga? Policija je, recimo, bez objašnjenja odustala od gonjenja Aleksandra Vučića kada je 2011. vozio automobil brzinom duplo većom od dozvoljene. A šta je sa postupkom protiv premijerke Ane Brnabić jer je vozila pod dejstvom alkohola?

Pravosudni aparat ne samo da je brzo doneo odluku, već su osuđeni mladići odmah poslati u zatvor. Ovo je takođe problematično, zbog selektivnosti – zakoni treba da se poštuju, pravda treba da bude zadovoljena, ali ne sme da se izigrava. Ako su državni organi bili izuzetno efikasni u slučajevima protiv demonstranata, zašto nisu uvek?

Nije zgoreg podsetiti na neke od osuđenih kriminalaca kojima je sud dozvolio da budu na slobodi uprkos višegodišnjim zatvorskim kaznama na koje su osuđeni. Vođa „Janjičara“ i kriminalac Aleksandar Stanković Sale Mutavi, u zatvoru nije proveo ni dan iako je bio osuđen na pet godina i 10 meseci. Sud mu je čak 12 puta odložio odlazak na robiju. Kristijan Golubović je zatvor izbegao zbog učešća u rijalitiju. Ivan Pavlović Iker, osuđeni švercer kokaina, bio je na slobodi jer je kao menadžer restorana imao poslovne obaveze, a kako se kasnije ispostavilo, nije se bavio čistim poslovima, pa je ponovo uhapšen. Primera je mnoštvo.

Spisak problematičnih stvari u vezi sa ovim slučajem se ovde, nažalost, ne završava. Jer, kakav bi to slučaj bio ako ga ne bi obeležio i taj neodoljivi, diskretni politički uticaj kome, kako deluje, sudije jednostavno ne mogu da odole. Za većinu ljudi, čini mi se, ovo i ne predstavlja iznenađenje, što je naročito zastrašujuće. Ako smo u potpunosti oguglali na to da najviši državni funkcioneri utiču na osude, oslobađanja i uopšte direktno ili indirektno diktiraju tok postupka, nemamo čemu da se nadamo.

Mladići su, kako deluje, završili u zatvoru jer su na najteže kazne pozvali predstavnici vlasti. I ostali bi tamo da predsednik Srbije nije poslao signal da je bilo dosta i da će im on kad-tad pomoći. Sud, kao da je pratio i shvatio poruke koje je predsednik uputio preko medija, te je ubrzo doneo odluku da se puste iz zatvora.

Jedan problem je uticaj, a drugi to što predstavnici pravosuđa slušaju političke diktate i saučestvuju u političkim igrama. Narodski rečeno, ne zna se šta je gore. Ali je jasno da, ako se zaista borimo za nezavisno pravosuđe i demokratiju, to mora da prestane.

Selektivna pravda ne sme da bude obeležje jedne demokratske zemlje, mada je upitno da li je Srbija to uopšte.