Savetnik premijera Ivica Tončev radio za crnogorskog kriminalca

Savetnik premijera Ivica Tončev radio za crnogorskog kriminalca

Savetnik Ivice Dačića i menadžer Socijalističke partije Srbije, Ivica Tončev, bio je poslovni partner sa Branislavom Šaranovićem, crnogorskim kriminalcem osuđenim u Nemačkoj za iznudu, ubijenim 2009. godine u Beogradu. Nakon atentata, Tončev je nastavio da bude direktor predstavništva Šaranovićevog austrijskog preduzeća koje je finansiralo kazino u hotelu „Slavija“, a to je ostao i do danas.

Istraživali: Stevan Dojčinović, Bojana Jovanović, Mahir Šahinović i Christoph Zotter

Kada se pre otprilike pet godina doselio iz Austrije, nepoznati biznismen Ivica Tončev se začuđujućom brzinom pozicionirao kao jedan od veoma uticajnih ljudi u Srbiji. Danas je savetnik za nacionalnu bezbednost premijera Ivice Dačića, koji je istovremeno i ministar policije i predsednik Socijalističke partije Srbije (SPS). Ivica Tončev je u politiku ušao kao menadžer SPS-a, zatim je stranku zastupao u Skupštini, a potom je, pre položaja na kojem je sada, postao savetnik za evropske integracije Ivici Dačiću kao zameniku predsednika Vlade.

Tončev je u SPS-u, prema sajtu stranke, član Komisije za materijalno finansijska pitanja koja kontroliše partijske finansije.

Tončev je u skupštini Srbije bio i član dva skupštinska odbora—za dijasporu i Srbe u regionu i Odbora za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku. Agencija za borbu protiv korupcije je pre dve nedelje zatražila od njega da ili izađe iz skupštine, ili podnese ostavku na poziciju savetnika jer su funkcije nespojive i predstavljaju sukob interesa. Izabrao je da napusti skupštinu.

Nedavno je imenovan i na prestižnu funkciju jednog od tri potpredsednika fudbalskog kluba Crvena Zvezda. Klub je u javnom vlasništvu i nakon niza skandala i katastrofalnih poslovnih odluka, našao se na ivici bankrota.

Savetnik Ivica Tončev u društvu premijera Ivice Dačića

Savetnik Ivica Tončev u društvu premijera Ivice Dačića

Nije jasno kako je Tončevu pošlo za rukom da postane važna osoba u javnoj sferi Srbije.

Istraživanje novinarske mreže Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP) pokazuje da je Tončev rukovodio kompanijom čiji je vlasnik bio Branislav Šaranović, misteriozna, ali uticajna ličnost u kriminalnom miljeu. Šaranović je poreklom iz Crne Gore i nakon što je u Nemačkoj osuđen zbog iznude na osam i po godina zatvora, iz kojeg je spektakularno pobegao, u Srbiji je držao kockarnice. Ubijen je u Beogradu 2009. godine. Tončev je, naime, Šaranoviću 2006. godine prodao svoju firmu Tončev GmbH sa sedištem u Beču, ali je ostao na poziciji direktora. Čak i nakon atentata na Šaranovića, Tončev je do danas nastavio da upravlja beogradskim predstavništvom firme.

Bečka veza

Pojedinosti o poslovima Ivice Tončeva u Austriji do sada su bile nepoznate široj javnosti. Dok Tončev voli da se u medijima prikazuje kao uspešan poslovni čovek, o tome kako je zaradio novac, šta su zapravo bili njegovi poslovi ili kakvo je njegovo obrazovanje i gde ga je stekao, javnost nije obaveštena. Na internet prezentaciji Skupštine Srbije u njegovoj biografiji nema podataka o obrazovanju. Sve što je navedeno je reč „menadžer“. Nerado otkriva i ostale osnovne informacije koje su obično poznate kada se radi o tako uticajnim osobama.

OCCRP je otkrio da je u septembru 2003. godine u Beču Ivica Tončev potpisao ugovor o osnivanju firme I.S.K. Immobilien-Bau-Handels GmbH. Iz dokumentacije austrijskog registra poslovnih subjekata vidi se da je njegov ortak u firmi bio albanski biznismen Skender Januzi. Zajedno su uplatili osnivački kapital od 35.000 eura, a Januzijeva supruga Edit je navedena kao lice ovlašćeno za zastupanje.

Porodica Januzi je takođe vlasnik firme Januzi GmbH. Na njihovoj internet stranici se navodi da se ova firma bavi prodajom nekretnina i izgradnjom stambeno-poslovnih objekata.

Skender Januzi, albanski biznismen sa kojim je Ivica Tončev osnovao firmu (Foto: Facebook)

Skender Januzi, albanski biznismen sa kojim je Ivica Tončev osnovao firmu (Foto: Facebook)

Skender Januzi je potvrdio za OCCRP da je sa Tončevim osnovao firmu i da su dobri prijatelji: „Znam ga sigurno preko dvadeset godina. Onda smo osnovali firmu.“

Januzi nije želeo da odgovara na pitanja o zajedničkoj firmi, ali je za Tončeva imao samo reči hvale: „On je jedan vrlo korektan čovek. Kada nešto obeća, svoju reč održi. Radio sam sa njim i pokazao se kao korektan, dobar biznismen. Ja sam Albanac, on je Srbin, ali to nije pravilo problem. Raduje me što sam s njim proveo tako lep period.“

Saradnja između Tončeva i Januzija, međutim, nije dugo trajala. Januzi je napustio firmu u januaru 2004. godine, manje od četiri meseca nakon osnivanja. „Hteli smo da radimo jedan veliki objekat, ali taj posao nismo dobili i mi (Januzi i njegova supruga, prim. red.) više nismo hteli da budemo u toj firmi“, kaže Januzi.

Tončev je preuzeo rukovođenje i celokupno vlasništvo, a naziv firme je promenio u Toncev Immobilien-Bau-Handels GmbH. Nejasno je čime se firma bavila.

Dve i po godine kasnije međutim, Tončev je ušao u ortakluk sa Branislavom Šaranovićem, kontroverznim Crnogorcem koji je u to vreme bio vlasnik lanca kazina u Srbiji.

Policajci, kriminalci i novinari koji su Šaranovića poznavali, opisuju ga kao mafijaškog bosa. Dokumentacija o njegovoj kriminalnoj aktivnosti seže do osamdesetih godina prošlog veka i mediji u Srbiji su ga nakon njegovog ubistva povezivali sa članovima različitih kriminalnih grupa. Njegov brat Slobodan je osporio tvrdnje medija o ovim kriminalnim vezama.

Prema dokumentima koje smo dobili iz nemačkog zatvora, Branislav Šaranović je bio uhapšen pod optužbom za iznudu i osuđen na osam i po godina. Nemački magazin Špigl (Der Spiegel) je u to vreme objavio da je Šaranović, nakon što je poslat na odsluženje kazne, uspeo da pobegne tako što su njegovi saradnici razneli eksplozivom čelična vrata zatvora. Nemačke vlasti su za OCCRP potvrdile njegovo bekstvo.

Novinari OCCRP su pronašli Šaranovićevo ime i u policijskoj belešci o takozvanoj grupi „Amerika“, kriminalnoj organizaciji koja je decenijama bila jedna od karika u međunarodnom švercu droge, povezanoj sa nizom ubistava. Policijski dokument iz 2001. godine koji se poziva na svedočenje jednog od članova grupe čiji je identitet policija zaštitila pseudonimom „Srećko“, pominje vođu bande Voju Rajičevića, poznatog i kao Voja Amerikanac, kao „prijatelja Brane Šaranovića“. „Srećko“ je opisao dan kada su članovi grupe posetili Šaranovićev kazino u beogradskom hotelu „Slavija“ i“ostavili oružje na pultu“. „Srećko“ je ubijen dve godine nakon svedočenja, a Voji Amerikancu se u međuvremenu izgubio svaki trag.

Šaranović je bio dobro poznat domaćoj policiji, ali izgleda da tokom poslednje decenije života nije bio direktno i organizaciono uključen u kriminalne aktivnosti. Bavio se biznisom, uključujući i kazina i trudio se da ne privlači pažnju na sebe. Izvori iz policije i poznavaoci podzemlja opisivali su ga kao čoveka koji uživa poštovanje u kriminalnom miljeu. Predstavljao je neku vrstu „kuma“ kome su se kriminalci i drugi obraćali za savet i veze.

Poziv ubicama: Tekst na menjačnici brata ubijenog Šaranovića

Poziv ubicama: Tekst na menjačnici brata ubijenog Šaranovića

Na kraju su mu neke od tih veza, izgleda i došle glave. U oktobru 2009. godine, Šaranovića su u gangsterskom maniru nepoznati napadači izrešetali ispred njegove zgrade. Ubistvo je do danas ostalo nerasvetljeno. Brat Slobodan, koji se godinama trudi da skine ljagu sa bratovljevog imena, postavio je u izlog svoje menjačnice u Beogradu poruku koja počinje ovako:

„Zaklinjem se svojom čašću i imenom da ću, direktnim izvršiocima ubistva moga brata Branislava ne samo oprostiti nego, evo, ovako javno garantovati svojom glavom i životima moje uže porodice da ih neću prijaviti policiji niti progoniti na bilo koji drugi naćin, ukoliko se odluče da mi povjere tačnu i provjerljivu informaciju: ko ih je prvi kontaktirao, na koji način su angažovani, ko ih je isplatio, ko je pravi nalogodavac tog posla, odnosno u čije ime i za čiji račun su to uradili? Garancija se odnosi takođe i na moje čvrsto obećanje da će im za opisanu informaciju biti usplaćena novčana nagrada u iznosu od 6 (šest) cifara u evrima.“

Poslovna mreža

Više od decenije nakon bega iz Nemačke, Šaranović je izgradio mrežu firmi u Srbiji i Austriji.

U 2001. godini otkupio je vlasništvo nad beogradskom kompanijom G.P. Stib Holding od kompanije Kin Stib sa sedištem u Kinšasi, prestonici Demokratske Republike Kongo. Njen vlasnik je bio kontraverzni biznismen crnogorskog porekla sa francuskim državljanstvom Žorž Jablan (zvanično promenio ime, zvao se Đorđe), a kompanija je upravljala kazinom Playboy u Kinšasi i još jednim u Beogradu, u Hotelu Interkontinental. Jablan, za koga se sumnjalo da ima kriminalnu prošlost, ubijen je krajem 1998. godine u Češkoj.

U Srbiji, Šaranović je bio vlasnik firme Fil-Šar koja je upravljala radom kockarnica u Beogradu, Kruševcu i Aleksandrovcu. Vođenje kockarnica u Srbiji je vrlo rizičan posao i njihovi vlasnici su u većini slučajeva velike međunarodne kompanije, kriminalci ili biznismeni sa beskompromisnom reputacijom koja im omogućava da drže organizovane kriminalne grupe na odstojanju.

Početak partnerstva

Branislav Šaranović je poslovni partner Ivice Tončeva od 2006. godine

Branislav Šaranović je poslovni partner Ivice Tončeva od 2006. godine

Šaranović je 2006. godine od Tončeva kupio njegovu bečku kompaniju i nazvao je po svom srpskom preduzeću – Fil-Šar.

Dokumentacija pokazuje da i nakon toga na čelu kompanije ostaje Tončev u svojstvu direktora, iako je svoj osnivački udeo prodao Šaranoviću. Tončev je ostao direktor Šaranovićeve kompanije do 6. augusta 2009. godine, odnosno dva meseca pre nego što je vlasnik ubijen. U dokumentaciji kompanije, Šaranovićeva porodica je nasledila vlasništvo nad kompanijom, ali Tončev još uvek zvanično upravlja predstavništvom Fil-Šara u Beogradu.

Prema osnivačkim aktima beogradskog predstavništva Fil-Šara, ono ima tri zaposlena, bavi se ispitivanjem tržišta u Srbiji i nastupa kao posrednik između srpskih firmi i bečke centrale.

Nepostojeće kancelarije

Nejasno je kakav biznis je Tončev uopšte prodao Šaranoviću.

Iako je bila registrovana kao građevinska kompanija, novinari OCCRP nakon pretrage poslovnih registara, interneta i ličnog uvida u lokacije na kojoj je firma bila prijavljena, nisu pronašli nikakav trag da se kompanija ikada bavila svojom delatnošću.

Prema podacima iz poslovnih registara i zemljišnih knjiga, kompanija je četiri puta menjala sedište. Novinari OCCRP nisu uspeli da pronađu nikakav dokaz da su kancelarije kompanije stvarno i postojale.

Novinari su posetili prvobitnu adresu kompanije koju su osnovali Tončev i Januzi. Ako je ikada tu radila, nalazila se u zapuštenoj zgradi u vlasništvu druge Januzijeve kompanije u ulici Gudrunstrasse u Beču, u delu grada koji je uglavnom nastanjen Turcima i stanovnicima sa područja bivše Jugoslavije. Kada su ušli u bivše „kancelarije“ Tončevljeve firme na prvom spratu, obreli su se u mračnom prostoru sa šupama stanara zgrade. U kavezima su se nalazile privatne stvari. Komšije su novinarima rekle da ne znaju da je i jedna firma ikada bila smeštena u te prostorije.

Kada je Januzi napustio firmu, Tončev je preselio njeno sedište u svoj stan na drugom kraju grada.

Kompanija je ponovo promenila sedište nakon što je Tončev postao ortak sa Šaranovićem, pa zatim još jednom. Na obe lokacije su stanovi za iznajmljivanje u vlasništvu Austrijanaca, a komšije su govorile da su iznajmljeni osobama poreklom iz „Jugoslavije“. Prema njihovim saznanjima, ni jedna kompanija nikada nije bila na toj adresi.

Novinari OCCRP su temeljno pretražili Internet i austrijske poslovne registre, ali nisu pronašli bilo kakav trag poslovne aktivnosti ove firme tokom perioda od sedam godina.

Skriveni izvor novca za srpske kockarnice

Tek pretragom arhiva srpskih sudova, novinari OCCRP-a su pronašli trag poslovanja bečkog Fil-Šara, ali ne u Austriji, već sa kockarnicom u hotelu Slavija u Beogradu.

Taj kazino, jedan od najčuvenijih u Beogradu, bio je u Šaranovićevom vlasništvu.

Dokumentacija Privrednog suda u Beogradu pokazuje da je bečki Fil-Šar tužio Srbiju i hotel 2008. godine zašto što Slavija nije prikupila sve potrebne dozvole kako bi kazino mogao da nastavi sa radom.

Sudski dokumenti objašnjavaju kako je Fil-Šar ušao u partnerski odnos sa hotelom u državnom vlasništvu. Slavija je nudila prostor, a Fil-Šar je nabavio kockarske aparate, investirao još 300.000 dolara kao obezbeđenje za fond za isplate dobitaka i upravljao kazinom. Bez obzira na sve, Fil-Šaru je uskraćena „dozvola za priređivanje igara na sreću“, nakon čega je firma tužila državu tražeći devet miliona evra odštete. Sud je presudio u korist države. Na ovu odluku se kompanija žalila.

Bečki Fil-Šar je poslovao sa jednom od najpoznatijih kockarnica u Beogradu, u hotelu Slavija, koja je bila u Šaranovićevom vlasništvu. Kupio je kockarske aparate i investirao 300 hiljada dolara. Fil-Šar je čak tužio državu Srbiju i tražio devet miliona evra odštete zato što nije imala potrebne dozvole da kazino nastavi sa radom.

Uoči objavljivanja teksta , novinari OCCRP su uporno pokušavali da dobiju komentar od Dačićevog savetnika Tončeva. Javljali su se sekretarica i vozač, koji je rekao da je Tončev u Americi, gde je i premijer Dačić, i da će mu preneti pitanja, na koja odgovor nije stigao.

Ova veza nameće ozbiljna pitanja o uticaju organizovanog kriminala na političku scenu u Srbiji. Osim navedenog u uvodu u ovaj tekst, raniji tekstovi OCCRP su otkrili da je u centrali SPS-a postojao noćni klub među čijim vlasnicima su se nalazila i braća Šarić.

*****

*Tekst premijerno objavljen u nedeljniku NIN, 07.02.2013.

1 Comment

  1. Megi kaže:

    Ovaj Ivica Dacic je u svakoj corbi mirodjija, a niko ne sme ni da ga pita o cemu se radi, a kamoli da ga procesuira.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *