O miševima i medijima

O miševima i medijima

Slobodan Georgiev (foto: MC.rs)

Ovo proleće kao da donosi velike promene na medijskom nebu Srbije. Izgleda kao da je scena u potpunosti konsolidovana, da se sada sve zna i da se zauzimaju pozicije za neku budućnost koja može da nastupi brže nego što se čini. Šta sve to donosi onima koji gledaju i čitaju?

Piše: Slobodan Georgiev, urednik BIRN-a

U Srbiji danas imamo jasno podeljenu medijsku scenu koja na neki način oslikava podelu u politici. Ali, taj odnos ne dovodi do promene, jer valjani mediji ne dobacuju do dovoljnog broja građana, a politička alternativa, iako ima podršku u biračkom telu, ne uspeva da formuliše onu politiku koja bi jasno opredelila ljude.

Zbog čega su mediji koji se deklarišu kao nezavisni slabi i zbog čega ne uspevaju da dobace do veće publike? Da li ono što objavljuju ne zanima ljude ili proizvodi utisak koji ljude tera od političkog odlučivanja?

Većina medija je pokorna i podjarmljena u odnosu na vlast – gotovo svi mejnstrim, skoro svi lokalni mediji, najposećeniji onlajn mediji – i to je danas neka vrsta opšteg mesta.

Svi oni su zaboravili šta im je posao i rade u najvećoj meri dve stvari: emituju ili pišu ono što se dešava u oblasti zabave i prenose bez ikakve provere sve ono što režim saopštava. Ukratko, to je koncept dva rijalitija: onog pravog i onog u kome je Aleksandar Vučić u nekoj vrsti neprekidne monodrame.

Brojni su pokazatelji koji mogu da potvrde ovakvu tvrdnju: od toga gde ide novac koji država troši na finansiranje medijskih sadržaja u oblasti javnog interesa, preko novca koji medija bajing kompanije upumpavaju u reklamne budžete podobnih medija, do jednostavne analize sadržaja koja će lako potvrditi propadandnu ulogu tih medija.

Dakle, to sve znamo, to je sve jasno i jasno je da na tom mestu promena neće nastupiti: utvrđena pravila igre na fingiranom medijskom tržištu neće promeniti nikakav protest, nego promene kompletnog političkog ambijenta. Znate, to je ono kada Vučić kaže da će on „otvoriti temu RTS-a“.

Dokle god političari nameću šta je važno za društvo, mediji će biti samo puki prenosioci poruka.

Ali, to svi znamo i to nije naša tema za sad.

Šta radi ona druga strana, koja veli da nije pod uticajem vlasti, koja veli da se bavi odgovornim novinarstvom, koja pokušava da ubedi čitaoce i gledaoce (na par tv kanala) da su oni zapravo pravi, da oni nisu miševi koji su pobegli u rupi kada je nagrnuo beskrupulozni moćnik?

„Nezavisni mediji“ su danas raštrkaniji i usamljeniji na medijskoj sceni više nego ikad. Razvrstani najviše u onlajn glasila, bore se za svoju publiku na različite načine, a još više za neke minimalne fondove koji bi im uopšte omogućili da prežive. Protiv sebe ne samo da imaju korpus „velikih medija“ koji su u najvećoj meri puka propagandna mašina režima, nego i nemogućnost da se na „tržištu“ izbore za deo novca koji se troši u oblasti oglašavanja.

Ta situacija toliko dugo traje da su „nezavisni“ zapravo potpuno izopšteni: oni ne pripadaju „regularnom“ medijskom ekosistemu, već su neka vrsta nedonoščeta, trinaestog praseta međunarodnih organizacija bez čijeg novca ne bi preživeli nijedno godišnje doba.

Pa da li onda od tih i takvih očekivati nešto ili svi zajedno treba da se tešimo i govorimo kako smo jadni i bedni i kako eto, ako preživimo, biće dovoljno?

Najpre, preživeti nije mala stvar, a preživeti u haosu kakav danas vlada Srbijom je podvig. Svi koji to uspevaju ovde pravi su heroji ma koliko ih bilo u zbiru: 100 ili 1000.

S druge strane, da li je to opravdanje za poslovično pomanjkanje energije i dobrih ideja koje bi trebalo da posluže da se ljudi animiraju u većoj meri, da se uključe i pomognu opstanak medija za koje verujemo da su od vitalnog značaja za neku buduću, normalnu Srbiju, koliko-toliko uređenu državu?

Po meni, to nije opravdanje. Naprotiv.

Danas se čini da je i najlakše i najteže biti novinar, toliko je varljiva tehnologija koju imamo, odnosno, toliko nema novca i mogućnosti da novinarstvo bude neki posao od koga je moguće da se živi. U tom raskoraku, između privlačnosti tehnologije i dostupnosti informacija i realne neisplativosti, medijima koji se nazivaju „nezavisnim“ ne preostaje ništa drugo nego da budu još aktivniji, još energičniji, da probaju da budu otovreni za nove ideje i koncepte i da probaju različita rešenja koja bi mogla da dovedu do stvaranja neke nove medijske scene.

„Nezavisni“ moraju da zauzmu mesto u zajednici, koje veruju da im pripada jer su najbolji u svom poslu, i da nađu način da svima budu važni.

Nekada se govorilo: „Kada kažem novine, mislim ’Politika’“, a danas je potrebno uraditi sve da možemo da kažemo: „Kada kažem vesti, mislim na…“

Čije će ime biti umesto te tri tačke i da li će ga biti – o tome mogu svi da govore. Bilo glasno, bilo u sebi, ali, moraju puno da rade da bi se sutra našli na tom mestu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *