Ako imamo predsednika koji je rad da presudi i optuži umesto tužilaštva i suda, ne želimo da sa ovom, izuzetno lošom praksom počnu i novinari.
Piše: Milica Vojinović
Svakog dana se našoj redakciji javi nekoliko osoba koje traže pomoć u vezi sa pravnim problemima koje imaju, a neretko na našu adresu stižu i krivične prijave protiv funkcionera za koje tvrde da su ih na različite načine oštetili. Građani nas često zovu i insistiraju ne samo da pišemo o njihovim problemima već da nešto uradimo, da zaustavimo nepravdu koja im se dešava.
Iako svaki put, kako mi to kolokvijalno kažemo, „pročačkamo“ dojavu koja nam stigne, često se ispostavi da je reč o nekoj lokalnoj temi ili temi iz oblasti kojom se ne bavimo. Često su u pitanju i priče koje bismo voleli da radimo, nažalost, nemamo dovoljno vremena i sredstava da im posvetimo, pa se odlučujemo da prioritet damo „krupnijoj korupciji“.
Možda zvuči čudno, ali u jednoj izuzetno pravnoj državi kakva je Srbija, u kojoj su institucije duboko urušene, zapravo ne čudi zašto građani „spas“ traže u novinarskim redakcijama koje objektivno izveštavaju o korupciji i kriminalu.
Da pojasnim to ovako, kada „izguglate“ neki slučaj korupcije, recimo onaj o ministru Aleksandru Vulinu i „tetki iz Kanade“, naići ćete na tekstove pojedinih medija o tome kako tužilaštvo ništa nije preduzelo, kako je krivična prijava odbačena i tome slično.
Zbog toga, na primer, svaki put kada objavimo priču o nekom funkcioneru stižu nam brojne dojave o njemu ili njoj koje često sadrže jednu istu rečenicu: „Ja sam se već obraćao/obraćala instituciji na čijem je čelu ovaj funkcioner, ali nisam dobio/dobila nikakav odgovor.“
U ovim i sličnim situacijama građani opravdano gube poverenje u institucije i, možda i nesvesno, to poverenje poklanjaju novinarima.
Iako polaskani svaki put kada nam neko kaže da bi trebalo da zamenimo one koji u tim institucijama rade, ponude slične prirode moramo odbiti.
Naš posao je da izveštavamo, da informišemo i to najviše o onim stvarima koje neko želi da sakrije od građana. Problem nastaje onda kada institucije, koje bi trebalo da nastave rad novinara i u pravnom smislu rasvetle slučaj i kazne prestupnika, postaju njegov saučesnik u zataškavanju zločina.
S obzirom na to da u našoj zemlji, nakon istraživanja novinara, ovaj naredni korak najčešće izostane, prirodno je da građani očekuju od novinara da nastavi taj proces koji bi otkriće o korupciji ili kriminalu trebalo da pokrene.
Ovo očekivanje, međutim, ne samo što nije izvodljivo, ono nije ni poželjno. Barem nije, ako težimo ka toj čuvenoj „pravnoj državi“, a trebalo bi.
Umesto što prebacujemo posao onih koji izbegavaju da ga rade na one čija dužnost nije da hapse, optužuju i presuđuju, imamo svako pravo da nastavimo da insistiramo da to rade oni koje za taj posao plaćamo.
Ako imamo predsednika koji je rad da presudi i optuži umesto tužilaštva i suda, ne želimo da sa ovom, izuzetno lošom praksom počnu i novinari.
