Piše: Slaviša Lekić
KRIK je svojom pričom argumentovao ono o čemu se danima posle inauguracije šuškalo, a što se godinama nagađa. Sitni, a čini mi se i ne samo sitni kriminalci, u Srpskoj naprednoj stranci otkrili su svoju „sigurnu kuću“, gotovo crkvu.
Vladajuća partija sitne i krupne kriminalce tretira kao stado zabludelih fanova kojima je neophodno iskupljenje – ovi krupniji iskupljuju se tako što postaju validni sponzori, a oni sitniji su tu da se nađu pri ruci: kad treba nekog prebiti, zaplašiti, pratiti, upasti u stan ili uraditi šta slično.
Ako za primer imate konferencije za novinare kakve praktikuje najmoćniji čovek u zemlji, očekivano je da na ulici komunikaciju sa novinarima vode oni kojima je dojavljeno da zbog toga neće odgovarati.
Znate, neki politički knjigovođa izračunao je da je šteta koja nastaje onemogućavanjem novinara da rade svoj posao ili njihovim premlaćivanjem – isplativa.
U društvu u kom se intervjui osuđenih kriminalaca koriste za političke obračune, valjda je potpuno očekivano da kriminalci na slobodi uređuju i sređuju – novinare.
„Navijači“ su najjača nevladina organizacija pod kontrolom Vlade Srbije i o tome je najkompetentniji da priča onaj koji sa Andrićevog venca kontroliše i Vladu Srbije i navijače Srbije i kompletnu Srbiju.
Za razliku od njegovog političkog mentora, ministar policije o navijanju i navijačima zna koliko i o policiji – ništa, dakle. Tako da njegov sud o navijanju i navijačima i o tome šta jeste a šta nije navijanje, valja uzeti s rezervom.
Nebojši Stefanoviću ne treba zameriti jer je u zaista neprijatnoj situaciji – on je čas potpredsednik stranke, čas ministar unutrašnjih poslova, pa zatim Vučićevo „drugo JA“, onda vodeći bot i tako dalje.
Ja verujem, tačnije rečeno – hoću da verujem da profesionalci u policiji rade svoj posao. I gotovo sam siguran da su operativci uradili ono što je do njih u slučajevima napada na novinare. Političko krilo Ministarstva unutrašnjih poslova je ta karika u lancu koja puca uvek kad to vrhu vlasti odgovara.
To nije počelo maja 2012. godine, naravno, ali nikad, ni pod Miloševićem, nije ovako bezočno manipulisano policijom.
Slobodana Miloševića su 1997. građani gadjali starim cipelama dok se u crnom mercedesu udaljavao iz Savezne skupštine posle proglašenja za predsednika SR Jugoslavije. Padale su stare cipele i po glavama milicionera. Оvi su uzvratili pendrečenjem i privođenjima, što je i normalno u takvim situacijama, ali je milicioner koji je „bokserom“ povredio jednog od opozicionara, posle samo tri dana „popio“ suspenziju a zatim i otkaz. Dajem desnu ruku da bi dr Stefanović tog milicionera danas unapredio.
Autor je predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS)
