„Lopovi“ koji ništa nisu ukrali

„Lopovi“ koji ništa nisu ukrali

Kada sam ušla u svoj stan, prvi put nakon što je obijen, taj trenutak bio je podjednako mučan kao i onaj kada sam saznala da se to dogodilo.

Nezvani i neznani „gosti“ razvalili su bravu i ispreturali stvari – a ništa sa sobom nisu odneli.

Piše: Dragana Pećo

Uglavnom su moje stvari bile te koje su prevrnuli naglavačke – pootvarali su sva krila ormana i moju garderobu pobacali na pod. Otvarali su kutiju sa diplomom i vidno nespretno poklopac vratili nazad. Svu kozmetiku u kupatilu istresli su iz nesesera na pod, kao i nakit iz kutije. Stvari iz fioke bile su razbacane po hodniku. Čak je i sadržaj kante za smeće bio prosut po podu. Od svih knjiga, izvukli su i na krevetu ostavili diplomski rad mog verenika.

Jeste da je bilo vreme za veliko spremanje stana, ali ova „generalka“ bila je više od običnog pokušaja krađe, sve više verujem u to.

Obavljen je uviđaj, ali kako mi je objasnio urednik Stevan Dojčinović, koji je bio sa mojim verenikom kada je policija došla, nije mnogo detaljno odrađen. Policajci su jedva pola sata proveli u stanu i sve što su uradili bilo je uzimanje izjave od mog verenika i otisaka prstiju sa tri mesta. Unapred su tvrdili da su sigurni da je u pitanju pljačka i da upad nema nikakve veze sa poslom kojim se bavim.

A „lopovi“ nisu ukrali ništa – čak ni laptop i mobilni telefon koji su stajali na vidnom mestu.

Prevrnuli su sve stvari naglavačke, kao da su tražili „nešto“. Pre bih rekla da su tražili nešto osetljivo ili krupno u vezi sa istraživanjima na kojima radim, nego novac kojeg u stanu nije ni bilo.

S obzirom na svakodnevni oprez u radu, vodim računa o svim bitnim stvarima na kojima radim tako da poslovni laptop uvek nosim sa sobom, a dokumenta držim na sigurnom. Tako, nijedna od priča na kojima radim nije bila ugrožena, niti neko od izvora sa kojima sam u kontaktu.

Obijanje stana me, na neki način, nije iznenadilo jer sam više od mesec dana pre toga imala neki neobjašnjiv i neprijatan osećaj da može da mi se dogodi nešto ružno u vezi s poslom. Dan ranije otputovala sam u Novi Sad i to je bila dobra prilika za one koji su planirali da provale.

Osmog jula, dan nakon ovog događaja, u medijima se pojavila vest kako Ministarstvo unutrašnjih poslova upozorava da u Beogradu svakodnevno budu obijena 3-4 stana, te da je to normalna i uobičajena pojava. Shvatila sam to kao pokušaj relativizacije onog što mi se dogodilo i davanje „zadovoljavajućeg“ odgovora javnosti o mom slučaju, iako je istraga tek počela.

Skoro mesec dana kasnije i dalje ne znam ko je to uradio.

Ni izjava ministra policije Nebojše Stefanovića da policija intenzivno radi na rasvetljavanju slučaja nije me navela da poverujem u spremnost države da pronađe krivca. Isto tako, nisam ubeđena da borba protiv kriminala poslednjih godina donosi rezultate – znamo da se broj nerešenih mafijaških ubistava konstantno povećava, dok oni koji predvode vlast štite pojedince iz kriminalnih krugova i sarađuju sa njima.

Dok dani prolaze sve više sam ubeđena da država želi da zaštiti „lopove“ ili da možda „radi“ sa njima.

U državi gde napad na novinara više nije vest, gde se skoro svakodnevno suočavamo sa pretnjama, napadima, praćenjem, prisluškivanjem, a sada i obijanjem stana, pitam se šta može da bude sledeće.

Koliko god da je zastrašujuće to što mi je neko provalio i ispreturao stan, to me ipak neće sprečiti da nastavim tamo gde sam stala sa istraživanjima. Država je toliko ugrožena kriminalom i korupcijom da o tome ne smemo da ćutimo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *