Ovog utorka održao sam govor o korupciji u Srbiji na događaju koji je organizovao Savet Evrope. Nakon izlaganja zvaničnik naše države optužio me je da ukazujem na loše stanje u zemlji jer „primam pare od Evropske unije“ – i tako, pred svima, svojim ponašanjem ilustrovao ono o čemu sam govorio.

Piše: Stevan Dojčinović

Na konferenciji, koja je bila posvećena tome kako da se lokalne vlasti bore protiv korupcije, diskutovalo se o temama o kojima će se u Srbiji možda govoriti u dalekoj budućnosti. Jedan gradonačelnik upitao je da li je u redu ako se službenim automobilom tokom radnog dana odveze do radnje da kupi sok, odnosno da li je to zloupotreba državnih resursa. Treba li gradonačelnik da koristi svoj položaj da promoviše uspešnu lokalnu firmu? Da li je u redu zaposliti nekog od rodbine čak iako prođe konkurs i pokaže se po svim parametrima kao najbolji?

Kada je došao red na mene, priču sam uzdigao na filmski nivo. Objasnio sam nekoliko slučajeva korupcije, uključujući i rušenje u Savamali, ali i napade na novinare i „mrtvo“ pravosuđe u Srbiji. Izneo sam stav da Evropa u pregovorima mora više pažnje da posveti temama korupcije, organizovanog kriminala i vladavine prava, ali i da mora više da podrži istraživačko novinarstvo jer je ono, u zemljama u kojima ne rade institucije, poslednja brana demokratije.

Deo naših delegata, službenika iz Srbije koji su sedeli u prvom redu, negodovao je tokom mog govora „cokćući“ i glasno razgovarajući sa kolegama iz Belorusije. Dejan Jovanović, predsednik Niške Banje, ipak nije mogao da izdrži, a da mi pred svima ne odgovori.

Optužio me je da sam na konferenciju došao da „molim za pare“, te da uvek treba „pratiti novac“ kako bi se razumelo zašto neko nešto priča. Tako je i on zaključio da ja govorim o korupciji u Srbiji jer me „Evropa plaća“. Govor je završio retoričkim pitanjem upućenim predstavnicima Saveta Evrope i govornicima: „A šta mislite vi da neko plaća neki mediji u Briselu da piše loše o Evropi!? “ Bilo je to kao da neko čita tekst iz „Informera“, uživo pred predstavnicima Evrope.

Većina govornika koji su sedeli sa mnom bili su vidno zbunjeni. U demokratskim društvima otvoreno se govori o korupciji, a mediji su saveznici države u borbi protiv iste. Sada su mogli da vide funkcionera koji optužuje medije da su plaćenici zapada, a da se patriotizam ogleda u tome da se o korupciji ćuti, umesto da se taj problem rešava. Bilo je to suprotno svemu rečenom na konferenciji tog dana.

Jovanović je tako postupio možda iz arhaičnog uverenja da se o problemima ne govori „van kuće“, možda da bi stao u odbranu svoje partije, a možda je i sam uključen u taj koruptivni sistem. Nakon konferencije saznao sam da je optužen za falisifikovanje službene isprave. Skupštini Grada Niša dostavio je biografiju svog saradnika, koga je kandidovao za v.d. upravnika Narodnog pozorišta, lažno ga predstavljajući kao „diplomiranog reditelja“ – iako je tada još bio student. Tužilaštvo je zatražilo da Jovanović bude osuđen na tri meseca zatvora, pišu „Južne vesti“.

Jovanoviću nisam odgovorio na konferenciji jer je upravo svojim primerom ilustrovao ono o čemu sam pričao. Govoreći u inostranstvu o korupciji, kriminalu i medijima, događajima koji kao da su iz scenarija za kriminalni „treš“ film, često se zapitam da li učesnici konferencija veruju svim tim bizarnim pričama iz naše zemlje. Jovanovićev kratak, ali efektan nastup, bio je potvrda da sam naše predstavnike vlasti opisao na pravi način.

Na kraju konferencije, Dejvid Hadson iz evropske delegacije izneo je, ipak, ohrabrujući stav da će se u daljim pregovorima sa Srbijom više pažnje posvetiti ovim pitanjima, naročito vladavini prava.