Izvor „Panamskih dokumenata“: Revolucija će biti digitalna

Izvor „Panamskih dokumenata“: Revolucija će biti digitalna

Anonimni uzbunjivač koji je izvor dokumenata procurelih iz agencije za osnivanje ofšor kompanija „Mossack Fonseca“, na osnovu kojih je nastao globalni projekat „Panamska dokumenta“, obratio se javnosti.

U pismu koje je uputio nemačkom listu „Zidojče cajtung“ i Međunarodnom konzorcijumu istraživačkih novinara (ICIJ) naslovljenom „Revolucija će biti digitalna“, izvor objašnjava razloge zbog kojih je novinarima dostavio dokumenta, ukazuje na potrebu za boljom zaštitom uzbunjivača i apostrofira globalne probleme modernog doba.

Pismo prenosimo u celosti.

Izvor: ICIJ

Nejednakost prihoda jedna je od glavnih karakteristika našeg vremena koja utiče na sve nas, širom sveta. Rasprava o iznenadnom povećanju nejednakosti je aktuelna već godinama – u političkim i akademskim krugovima i među aktivistima koji su jednako nemoćni da zaustave njen rast uprkos brojnim govorima, statističkim analizama, oskudnim protestima, i zvaničnim dokumentima.

Ipak, ostaju pitanja: Zašto? I zašto sada?

Panamska dokumenta daju ubedljiv odgovor na ova pitanja: rasprostranjena i sveprisutna korupcije. I nije slučajnost da odgovor na pitanja dolazi iz advokatske kancelarije.

Mossack Fonseca“ bio je više od šrafa u mašineriji upravljanja svetskim bogatstvima. Koristio je svoj uticaj da piše zakone i nalazi rupe u njima u korist kriminalaca i to je radio nekoliko decenija u zemljama širom sveta. Firma „Mossack Fonseca“ je, na primer, u slučaju ostrva Niue upravljala ovim poreskim rajem od njegovog osnivanja. Ramon Fonseka (Ramón Fonseca) i Jirgen Mosak (Jürgen Mossack) čine da poverujemo da su njihove firme poput automobila za specijalne namene.

Ali prodavci polovnih automobila ne pišu zakone. Jedina specijalna namena vozila koja su oni proizveli bila je da varaju, na visokom nivou.

Školjka kompanije“ često su povezane sa utajom poreza, ali „Panamska dokumenta“ pokazuju van svake sumnje da se ova preduzeća, iako nisu ilegalna po definiciji, koriste za širok spektar krivičnih dela koja prevazilaze utaju poreza.

Odlučio sam da razotkrijem „Mossack Fonseca“, jer smatram da njeni osnivači, zaposleni i klijenti treba da odgovaraju za svoje uloge u ovim delima, od kojih su samo neka otkrivena. Biće potrebne godine, možda i decenije, da se javnosti u potpunosti predoče ove prljave radnje.

U međuvremenu, ohrabrujuće je što je otvorena nova globalna debata. Za razliku od ranije uljudne retorike koja je uspešno izostavljala bilo kakav nagoveštaj o zloupotrebama od strane elite, ova debata usmerena je na ono što je važno.

U tom smislu, razmišljam u nekoliko pravaca.

Inače, ne radim ni za jednu vladinu ili obaveštajnu agenciju, i nikada nisam – čak ni po ugovoru. Moje stanovište je moje sopstveno. Kao što je bila i moja odluka da podelim ove dokumente sa „Zidojče cajtungom“ i Međunarodnim konzorcijumom istraživačkih novinara (ICIJ), ne iz bilo kakvih političkih razloga, već zato što sam dobro razumeo njihov sadržaj i nepravdu koju opisuju.

Pažnja medija do sada je bila usmerena na to šta je sve legalno i dozvoljeno u ovom sistemu. Ovo što je sada legalno je zaista skandalozno i mora biti promenjeno. Ali ne smemo da izgubimo iz vida i drugu važnu činjenicu: advokatska firma, njeni osnivači i zaposleni su u stvari svesno prekršili bezbroj zakona širom sveta – i radili su to iznova i iznova.

Premda su se javno izjašnjavali da o tome ništa ne znaju, dokumenta pokazuju da su imali saznanja i da su svesno kršili zakone. U najmanju ruku znamo da je Mosak počinio krivokletstvo pred federalnim sudom u Nevadi, kao i da je njegovo IT osoblje pokušalo da zataška njegove očigledne laži. Oni bi morali da budu procesuirani bez ikakvog specijalnog tretmana.

Na kraju, hiljade krivčnih postupaka moglo je da nastane iz „Panamskih dokumenata“, pod uslovom da nadležni imaju pristup i da mogu da procene konkretna dokumenta. ICIJ i njihove partnerske novinarkse organizacije izjavile su da dokumenta neće proslediti nadležnim organima. Ja sam voljan da sa njima sarađujem koliko mogu.

Kada smo kod toga, posmatrao sam kako se životi uzbunjivača i aktivista u SAD i Evropi urušavaju zbog toga što su otkrili očigledan kriminal.

Edvard Snouden (Edward Snowden) se stacionirao u Moskvi, nakon što ga je Obamina administracija oterala pretnjama da će ga optužiti za špijunažu. Zbog njegovih otkrića o Nacionalnoj bezbedonosnoj agenciji (NSA), zaslužuje da ga u SAD dočekaju kao heroja, kao i da dobije adekvatnu nagradu, a ne da bude proteran.

Bredli Birkenfeld (Bradley Birkenfeld) nagrađen je milionima dolara za informacije u vezi sa Švajcarskom bankom UBS, ali je ipak osuđen na kaznu zatvora od strane Ministarstva pravde. Antoanu Delturu (Antoine Deltour) se trenutno sudi jer je novinarima dao informacije o tome kako je Luksemburg odobrio tajne poreske olakšice multi-nacionalnim korporacijama koje su utajile poreze vredne milijarde. Ima još primera.

Uzbunjivači koji izlažu neupitne zloupotrebe, bilo da su insajderi ili autsajderi, zaslužuju zaštitu od progona vlada. Sve dok vlade zakonski ne urede zaštitu uzbunjivača, istražni organi će za dokumenta morati da se oslone na sopstvene resurse ili medijska otkrića.

U međuvremenu, pozivam Evropsku komisiju, Britanski parlamenta, Kongres SAD-a i sve države da preduzmu brzu akciju ne samo da zaštite uzbunjivače, već i da stave tačku na globalne zloupotrebe registara.

Svaki registar zemalja članica EU treba da bude javno dostupan i da pruži detaljne podatke o stvarnim vlasnicima kompanija. Velika Britanija može da bude ponosna na svoje dosadašnje inicijative, ali treba još mnogo da učini kako bi stala na put skrivanju finansijskih podataka na svojim ostrvskim teritorijama, koje su nesumnjivo osnova za institucionalnu korupciju širom sveta. SAD ne mogu da poveruju da će svaka od pedeset država doneti razumne odluke o svojim korporativnim podacima. Isteklo je vreme za Kongres da se umeša i nametne transparentnost postavljanjem standarda za pristup javnim informacijama.

I dok je jedna stvar veličanje transparentnosti rada vlade, sasvim druga je da se to zaista i sprovede. Javna je tajna da veliki broj izabranih predstavnika u SAD, provode većinu svog vremena u prikupljanju novčanih sredstava. Utaja poreza ne može biti rešena sve dok izabrani zvaničnici mole za novac elite koje imaju najveći interes da izbegnu plaćanje poreza. Ove političke prakse su nepomirljive.

Naravno, to nisu jedina pitanja koja treba da se reše. Premijer Novog Zelanda Džon Ki (John Key) bio je neobično tih na činjenicu da je njegova zemlja omogućila da Kukova ostrva postanu Meka za finansijske prevare. U Britaniji, Torijevci su besramno prikrivali sopstvene poslove sa ofšor kompanijama. Dženifer Šaski Kalveri (Jennifer Shasky Calvery), direktorka mreže za borbu protiv finansijskog kriminala u SAD dala je ostavku i prihvatila posao u HSBC, jednoj od najozloglašenijih banaka na planeti (koja slučajno ima sedište u Londonu). U svetlu političkog kukavičluka, lako je podleći defetizmu i reći da je sve ostalo nepromenjeno, i da su „Panamska dokumenta“, ako ništa drugo, upadljiv simptom društvenih bolesti.

Ali pitanje je konačno na stolu, a da je za promena potrebno vreme nije nikakvo iznenađenje. Za pedeset godina, izvršnu, zakonodavnu i sudska vlast širom sveta bila je neuspešna u borbi sa metastazirajućim poreskim rajevima. Čak i danas, Panama kaže da ne želi da bude poznata samo po procurelim dokumentima, ali njena vlada je ispitala samo jednu ribu u moru.

Banke, finansijska kontrolna tela i poreski organi su podbacili. Donete su odluke koje su poštedele bogate i bile usmerene na srednju i nisku klasu.

Nazadno i neefikasno sudstvo je takođe podbacilo. Sudije su prečesto prećutno pristajale na argumente bogatih, čiji su advokati, ne samo „Mossack Fonseca“, dobro obučeni da doslovno prate zakon, dok istovremeno čine sve što je u njihovoj moći da preokrenu suštinu zakona.

Mediji su takođe bili neuspešni. Mnoge medijske kuće samo su slikovite parodije onoga što su nekada bile. Izgleda da je novi hobi milijardera kupovina medijskih kuća – mediji se sve manje bave ozbiljnim temama čiji su glavni akteri bogati, dok ozbiljni istraživački novinari nemaju sredstava.

Posledice ovoga su stvarne: osim „Zidojče cajtung“ i ICIJ, urednici nekoliko velikih medija imali su prilike da vide „Panamska dokumenta“ ali su izabrali da ih ne objave. Tužna je istina da među najistaknutijem medijskim organizacijama u svetu nije bilo zainteresovanih da izveštavaju o ovom projektu.

Podbacili su i pravni stručnjaci. Demokratska vladavina zavisi od odgovornih pojedinaca koji treba da razumeju i poštuju zakon, a ne da ga zloupotrebljavaju. Advokati su postali toliko korumpirani da je neophodno da dođe do velikih promena u struci.

Pojam „pravne etike“, na kome se zasnivaju kodeksi ponašanja i licenciranje, postao je oksimoron. „Mossack Fonseca“ nisu poslovali u vakuumu – iako su često dobijali kazne i prekršaje, velike advokatske kancelarije bile su njihovi saveznici i klijenti u skoro svakoj državi. Oni koji su sposobni da plate više uvek će naći advokata za svoje ciljeve, bilo da je to advokat iz „Mossack Fonseca“ ili neke druge firme. Šta je sa ostatkom društva?

Kumulativna posledica svega ovoga je potpuna erozija etičkih standarda, koja na kraju dovodi do sistema koji i dalje zovemo kapitalizam, a svodi se na ekonomsko ropstvo. U ovom sistemu – našem sistemu – robovi nisu svesni niti svog statusa niti gospodara. Jer je ovaj sistem potpuno drugačiji – u njemu su nematerijalni okovi pažljivo skriveni među tabacima nedostupnih pravnih dokumenata. Razmere globalne štete trebalo bi da nas razmrdaju. Kada je, međutim, potrebno da nas upozori uzbunjivač, to je razlog za još veću zabrinutost. Jer to ukazuje da je model „kontrole i ravnoteže“ vlasti propao i da je propadanje sistemstsko. Dakle, sada je vreme za pravu akciju, a ona počinje postavljanjem pitanja.

Istoričari mogu lako da izračunaju koliko puta su pitanja koja se tiču oporezivanja i neravnoteže moći bila pokretač revolucija u prošlim vremenima. Vojna moć nekada je bila neophodna da se potčini narod. Otežan pristup informacijama danas je jednako uspešan, čak i uspešniji jer je često nevidljiv. Živimo u vremenu jeftinog, neograničenog digitalnog skladištenja i brzih internet veza koje prevazilaze državne granice.

Nije potrebno mnogo da se povežu tačkice – sledeća revolucija biće digitalna.

A možda je već počela.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *