Čuvari nacionalnog programa

Čuvari nacionalnog programa

Piše: Slobodan Georgiev, BIRN Srbija

Ponekad mi izgleda da 17 godina, a to je broj godina koje sam do sad proveo u novinarstvu, pišem jedno te isto kada je reč o mestu navijača/huligana u srpskom društvu, njihovom odnosu prema državi, mafiji i drugim „društvenim faktorima“.

Tako izgleda jer se ništa posebno ne menja – odnos je uspostavljen početkom devedesetih i pisalo se i govorilo o tome i-ha-haj.

Suština je u sledećem: tribina je od početka ratova u SFRJ bila regrutni centar – prvo se regrutovalo za rat, potom za poslove kriminalaca u postratnom periodu i za pomoć određenim političkim projektima. Za sve vrste poslova, od reketiranja, prodaje droge, pljačkanja, pa do učestvovanja u nekim privatizacijama i pokretanju firmi koje su služile za pranje novca.

Može se reći da je prosečni „navijač“ u isto vreme deo neke krimi grupe koja se s vremena na vreme koristi od strane političkih partija za sprovođenje određenih akcija: bilo da je to obezbeđivanje događaja, bilo da je to animiranje „članstva“ da prisustvuju nekom političkom događaju, bilo da se zaustavi ili omogući Parada ponosa, na primer.

Od 2003. godine kada je u toku trajanja policijske akcije „Sablja“ donet Zakon o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama izgledalo je da će se uraditi nešto na suzbijanju delovanja organizovanih navijačkih grupa koje su vremenom postale lokalne bande i isparcelisale gradove po Srbiji – što su čak javno obeležile grafitima koje niko ne sme da ukloni.

Ukratko, navijačke grupe ili ekstremne navijačke grupe koje je nekadašnji tužilac Slobodan Radovanović inicijativom pred Ustavnim sudom hteo da „zabrani“ predstavljaju „važan činilac“ u srpskom društvu, a da nismo do kraja odgonetnuli srž te važnosti – ako izuzmemo činjenicu da su se za TO izborile nasiljem i odlučnošću da ne pokleknu ni pred kim.

Po mom mišljenju, za taj problem nema „rešenja“ iz dva ključna razloga: te grupe potrebne su političarima za razne prljave poslove i važnije, one su sebe brendirale kao čuvare nacionalnog identiteta, mita, same suštine srpskog „bića“.

U tom, širem svetlu posmatrano, one stoje rame uz rame sa crkvom, BIA i delovima SANU, jer su to institucije koje se takođe, svaka na svoj način, staraju da srpstvo bude sačuvano, prezervirano i odbranjeno.

Hoću da kažem da nam se poručuje da je mnogo važnije ono što navijači „čuvaju“ od svih kriminala i nasilja u kojima su učestvovali i učestvuju i da odbrana „nacionalne stvari“ zapravo nema cenu. Dok „civili“ žive i rade kako već mogu, ovi mladići su neprestano na braniku otadžbine gde stoje i brane ono što nam je najsvetije.

Dok mi obični verujemo da živimo u miru i trudimo se da povećamo BDP, ti mladi ljudi krvare i daju sve od sebe da nas odbrane i od spoljnog i od unutrašnjeg neprijatelja i zla koje preti da ugrozi naciju.

Ponekad se govorilo, pa ugledajmo se na Englesku, na Margaret Tačer, legendarnu predsednicu vlade Ujedinjenog Kraljevstva iz osamdesetih godina 20. veka, koja je uspela da reši problem huliganizma u toj zemlji radikalnim, ali efikasnim potezima, koji su na kraju doveli do toga da fudbal u Engleskoj postane ponovo porodična stvar i najpoznatija svetska sportska „manifestacija“.

I, zaista, zašto se ovde TO ne uradi?

Verujem da je TO nemoguće jer bi to značilo da mora da se raskine sa jednom političkom nacionalnom paradigmom, kao što je Tačer raskinula sa pričom o tome da su radnici važni, da su rudari važni, da su radnici na dokovima nešto čime će se država posebno baviti. Ona je promenom ekonomske paradigme u osamdesetim preokrenula politički i socijalni pejzaž Engleske, pa je huliganski pokret ostao na margini i u kontrolisanim uslovima.

Ako bismo hteli da TO vidimo u Srbiji, to bi značilo da se promeni politika koja omogućava postojanje ovakvih grupa, politika koja će im pokazati da njihova važnost više ne postoji, da je sa nacionalnim mitovima gotovo, da se sport mora vratiti običnim ljudima i da sportske arene nisu političke i kriminalne tribine.

Dakle, to se neće dogoditi nekakvom privatizacijom, nego prekidom utakmice kada se pogrdno skandira Albancima, Hrvatima ili „pederima“ i jasnim stavom države da takvo ponašanje nije dozvoljeno. Dekriminalizacija tribine ide sa depolitizacijom, a sve to kada se ne gleda kroz prste onome ko se bavi kriminalom zato što će mi biti od koristi sutra u kampanji.

Da li će se to dogoditi u neko skorije vreme?

Ne verujem, mada bih voleo da verujem. Jer, svima bi laknulo i možda bismo imali šansu da napravimo neko bolje društvo u Srbiji.

2 Comments

  1. nenad kaže:

    To što su navijačke tribine čuvari nacionalnog programa nije prevashodno posledica delovanja političko’kriminalnih grupa među navijačima. Velika većina navijača (ograđujem se na zvezdine navijače) nije iz tog krimogenog sveta i iako mogu da budu izmanipulisani, njihova briga za nacionalna pitanja je iskrena i razumljiva.. Nedostatak brige za nacionalni program sadašnje, a i prethodne vlasti je otvorio prostor za podzemno delovanje političkih kriminalnih grupa ali prkidanjem te veze i uklanjanjem kriminalaca sa stadiona sigurno nećemo dobiti apolitizovane tribine. Iz navijačkih grupa sa severa je nastala i bar jedna humanitarna fondacija koja pomaže siromašnim srpskim porodicama i čije prihode i rashode mož
    ete pratiti na internetu.

  2. Charliea kaže:

    Demokratska Srbija kao da je u teškom deficitu ljudi u najboljim godinama sa korisnim iskustvom, intelektualnim sposobnostima i hrabroscu koji bi se organizirali neprobojan front spreman na sve u obrani pravne civilizirane države. Kao da ih trenutno fizički nema dovoljno. Bojim se često da je previše godina prohujalo u sve lošijem političkom i ekonomskom ambijentu i da je veliki broj bas tih zrelih ljudi odustao od aktiviranja ili čak emigrirao. S druge strane postoji ljepljiva hobotnica ortaka kako u kriminalu 90ih tako i u kriminalu danas. Oni ne mogu opstati sami, i jedino u Srbiji mogu živjeti. Oni samo slobodno dišu pod uvjetom da druge guše medijskim lažima i fizičkim nasiljem. Za sada. Preveliki broj ljudi snosi krivicu nepoštivanja zakona ili čak krv na rukama i njima ugroziti moć od najnižih operatera do najslavnijih kako u politici tako i u estradi znaci opasan tektonski poremećaj za Srbiju. Čini mi se da je prošlo vrijeme pružanja ruku i kićenja cvijećem. Situacija je moguće čak puno gora nego za vrijeme svrgavanja Milosevica i postavlja se pitanje da li u Srbiji može doći do promjena dok ne sazrije iz mraka jedna skroz nova generacija?