Da li su novinari nepristojni ako na nekom događaju priđu tužiocu i pokušaju da saznaju hoće li ispitati veze jednog ministra sa kriminalnim grupama? Ne znam za vas, ali zamenica Republičke javne tužiteljke Zagorke Dolovac sigurno bi odgovorila potvrdno, barem ako sudimo po njenoj reakciji kada smo joj pre neki dan koleginica Vesna Radojević i ja prišle sa istim pitanjem.

Piše: Milica Vojinović

Republički javni tužilac osoba je sa možda i najvećim opsegom ovlašćenja u Srbiji, naročito kada je reč o krivičnom gonjenju ljudi na najvišim pozicijama u državi. U zemlji u kojoj na najvišim državnim funkcijama nikada nije manjkalo ljudi za čija dela se sumnja da su krivična postavlja se pitanje „Gde je i šta radi Republički javni tužilac?“

Isto smo se zapitale koleginica Vesna i ja kada smo nameravale da je pitamo šta će uraditi povodom tvrdnji Rodoljuba Milovića o vezama ministra Zlatibora Lončara sa kriminalnim klanovima.

Sa tom namerom došle smo na događaj na kom je najavljeno da će govoriti Dolovac, ali kada smo prišle stolu za kojim je trebalo da sede učesnici konferencije njenog imena nije bilo. Poslala je zamenicu.

Moram da priznam da me ovo nije začudilo, imajući u vidu da se Dolovac gotovo nikad ne pojavljuje na javnim skupovima i da njen glas nismo imali prilike da čujemo, naročito kada je reč o važnim temama poput one o kojoj smo hteli sa njom da razgovaramo.

Ipak, osećaj je bio gorak. Kada se nagomilaju informacije o povezanosti ministra zdravlja sa jednim klanom kakav je zemunski, tvrdnje svedoka saradnika da je dovršavao ubistva za ovu grupu, ugovor o stanu za koji ovi svedoci kažu da je dobio kao poklon za dobro odrađen posao, onda želite da čujete šta o tome misli institucija koju predstavlja Dolovac.

Plan se promenio. Isto pitanje ćemo postaviti njenoj zamenici Zorici Stojšić nakon što se konferencija, na kojoj pitanja novinara nisu predviđena, završi.

Spremne da joj već u pauzi postavimo pitanje pripremale smo telefon da snimimo njen odgovor, međutim, dok smo se okrenule nje nije bilo. Tražeći je po prostoriji gde su prisutni ispijali pića i čekali nastavak konferencije saznale smo da je gospođa Stojšić odjurila pod izgovorom da ima druge obaveze.

Kako je prošla pored nas, a da je ne spazimo, nije mi jasno, ali smo pokušale da od njene koleginice Tamare Mirović, takođe zamenice republičkog tužioca, dobijemo odgovor na goruće pitanje.

Ni tu nismo imale sreće. Gospođi Mirović pristojno smo prišle i zamolile je za nekoliko minuta, ali nas je ona gotovo ljutito odbila. Nervoznim tonom zamerila nam je što je prekidamo u sred razgovora, a na pitanje o ministru Lončaru odgovorila je da je došla drugim povodom i da nikakve izjave ne može da nam da, nakon čega nam je okrenula leđa.

Treba napomenuti i da smo pitanje o tome šta će Republičko javno tužilaštvo uraditi povodom indicija da je ministar Lončar sarađivao sa zemunskim klanom poslali nekoliko dana pre toga na zvaničnu adresu tužilaštva, ali odgovor do danas nismo dobili.

Dok smo razočarane odlazile sa događaja jedino što nam je preostalo jeste da se zapitamo zašto smo primorane da Republičku javnu tužiteljku i njene zamenke jurimo po konferencijama i drugim događajima da bismo postavili jedno prosto pitanje: „Da li ćete raditi svoj posao i zašto ne?“

Prići tužiocu na bilo koji drugi način gotovo je nemoguće. Privilegije koje imaju da ih zaštite od ljudi koje optužuju sve više se koriste kao zaštita od novinara koji pokušavaju da im postave važna, ali za njih neugodna pitanja.

U njihovo ime o gorućim slučajevima najčešće nam se obraćaju predsednik Aleksandar Vučić na svojim konferencijama ili, ponekad, ministarka pravde Nela Kuburović. To je valjda još jedan pokazatelj koliko je pravosuđe u Srbiji nezavisno.

I na kraju, „Kada ste poslednji put čuli glas ove zaštićene vrste ljudi koje zovemo javni tužioci?“ Gotovo sam sigurna da nemate odgovor na ovo pitanje, jer oni mirno obitavaju u svom rezervatu , bez opasnosti od novinara čija bi pitanja mogla da ih ugroze.