„Ja sam pisao o čelnim ljudima Demokratske stranke verujući da takva sprega javnog i privatnog interesa ne može da bude gora. Vrlo brzo pokazalo se da može bahatije i bezobzirnije da se upravlja državom. Ako se svako u granicama svojih mogućnosti tome ne suprotstavi, mislim da nam nema spasa.“

Ivan Ninić je sa svojih dvadeset sedam godina radio na mnogim bitnim mestima – od civilnog sektora do same vlade. Kao tinejdžer samostalno je razotkrivao korupciju po školskim institucijama. Radio je kasnije kao novinar za sajt „Pištaljka“, gde se proslavio tekstovima u kojima je ukazao na sumnjive poslove ljudi iz vrha Demokratske stranke. Bio je savetnik bivšeg ministra privrede Saše Radulovića, a zatim i savetnik direktorke Agencije za privatizaciju Vide Uzelac – odakle je pisao krivične prijave protiv državnih funkcionera. Savet za borbu protiv korupcije angažovao ga je da istražuje vlasničku strukturu i finansiranje domaćih medija. Ninić ima i kontroverzan deo biografije – četiri godine proveo je u Srpskoj radikalnoj stranci Vojislava Šešelja. Ovaj podatak često se koristi da se unizi njegov rad na razotkrivanju korupcije – Ninić je do danas napisao nekoliko stotina istraživačkih tekstova i podneo petnaest krivičnih prijava. Nedavno je osnovao svoju nevladinu organizaciju Centar za vladavinu prava, a onda je prošle nedelje brutalno pretučen. Nepoznati napadači su ga metalnim šipkama udarali po celom telu.

Premijer Aleksandar Vučić ga je juče lično pozvao uveravajući ga da se istraga radi temeljno i profesionalno. Ninić, ipak, ne veruje da će se slučaj napada na njega rešiti. 

Za Mrežu za istraživanje kriminala i korupcije – KRIK Ninić govori o radu, pritiscima koje je trpeo, odnosu sa premijerom i svom nekadašnjem angažovanju u Srpskoj radikalnoj stranci.

Razgovarala: Dragana Pećo

„Ljudi se uglavnom interesuju za teme koje istražujem, ali dosad nije bilo nikakvih naznaka da će doći do napada. Sada se osećam veoma nebezbedno. Hodam ulicom i imam osećaj da sam glineni golub. Ako je za utehu, lakše mi je što mnogi ljudi sa kojima se družim sebe isto tako vide. To me podstiče da nastavim da radim ono što najbolje umem… I da se ne plašim.“

Ninić smatra da je razlog za napad istraživanje kojim se bavi od 2013. godine. U više navrata naišao je na istog funkcionera čije je poslovne aranžmane i biografske podatke nastavio da istražuje. Ne želi zasad da otkrije njegovo ime.

„Priča je potkrepljena dokumentima i može da ugrozi državnog funkcionera i našteti njegovoj političkoj karijeri. Više od dve godine prikupljao sam informacije o njemu.“

Ninić kaže da su ga nekoliko puta pozivali različiti ljudi koji su želeli da znaju zašto to radi i na koji način će upotrebiti prikupljene podatke. Hteli su da provere može li se sa njim porazgovarati o tome da odustane od te priče. On na to ne pristaje. Osim poziva, dobijao je i fotografije zahteva koje je slao državnim organima, sa sve pečatima tih institucija.

„Istog momenta kada predam zahtev i tražim dokumentaciju o ljudima koje istražujem iz sveta politike, državni službenici iz institucija ih o tome obaveste. Meni to govori kolika panika nastaje kod tih ljudi čim se zagrebu njihovi poslovni aranžmani.“

Još kao srednjoškolac Ninić je počeo da radi na pričama o korupciji. Rado se priseća svoje prve istraživačke priče u kojoj je otkrio protivzakonitu naplatu abonentskih knjižica koje su se nekada koristile za ishranu u domu za učenike u Beogradu.

„Direktor doma razrešen je sa funkcije. Ukazivao sam na zloupotrebe i u Pravno-birotehničkoj školi u Beogradu. I tu su pokrenuti krivični postupci koji su okončani nagodbom i novčanim kaznama, a direktor je dao ostavku.“

Za Ninića se pročulo dok je pisao za antikorupcijski sajt „Pištaljka“ na kom je objavio oko 90 istraživačkih priča. Pisao je o građevinskim poslovima tadašnjeg ministra odbrane Dragana Šutanovca, poslovima rođaka državnog sekretara Slobodana Homena, privatnom biznisu ministra životne sredine Olivera Dulića.

„Osetili su se ugroženo jer su moje priče propraćene u štampanim i elektronskim medijima i znatno su uticale na njihov kredibilitet. Njihovi advokati pretili su tužbama, slali demantije.“

„Vučić je birao saradnike po poslušnosti. Ja nisam spadao u tu grupu.“ (foto: P. Petrović)

Njegov rad prepoznao je Saša Radulović i imenovao ga za svog savetnika u Ministarstvu privrede 2013. godine. Tamo se Ninić bavio kontrolom subvencija firmama u restrukturisanju i procesu privatizacije. Sa tog mesta, koje mu je omogućilo pristup različitoj državnoj dokumentaciji, otkrio je više slučajeva korupcije koju su počinili prethodnici.

„Nismo znali šta se dešava u ministarsvu jer su ljudi Mlađana Dinkića (bivšeg ministra) još bili tu. Uz pomoć zaposlenih u „Vršačkim vinogradima“, uspeli smo da za manje od sedam dana sastavimo izveštaj (o potencijalnoj korupciji u prodaji vinograda) i dostavimo ga Tužilaštvu za organizovani kriminal. Paralelno sa tim radili smo analizu poslovanja Fonda za razvoj, Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza, kao i Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza – SIEPA. Došli smo do zaprepašćujućih podataka koje smo dostavili tužilaštvu.“

Februara ove godine Tužilaštvo za organizovani kriminal podiglo je optužnicu protiv Jasne Matić, bliske Dinkićeve saradnice, zbog zloupotreba da agencijom SIEPA. Ona je sa saradnicima, prema tužilaštvu, oštetila budžet za oko 1 milion evra.

„Raditi u Ministarstvu privrede, analizirati poslovanje celog tog sistema je i za mene i za tim saradnika Radulovića bio veliki profesionalni izazov. Podneli smo najmanje 15 prijava Republičkom javnom tužilaštvu.“

Nije sve, međutim, išlo glatko. Rad u ministarstvu opterećivao je konflikt između Radulovića i prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića. Radulović je, prema rečima Ninića, pokušao da smeni Dinkićeve ljude koji su vodili ove agencije, ali su oni uprkos lošim rezultatima imali podršku Vućićevog kabineta.

Neslaganje Radulovića i Vučića nastavilo se i zbog angažovanja Ninića.

„Vučić je čak tražio da mi se otkaže ugovor o radu i da mi se uskrati pristup službenim podacima i predmetima. Vučić i ja se poznajemo od ranije i on zna koje su moje analitičke sposobnosti. Radulović je te zahteve ignorisao.“

Pritisci na njega i ministra Radulovića, kaže, stizali su od većeg broja ljudi iz Vučićevog kabineta.

„Sredinom oktobra 2013, bilo mi je jasno da će aktivnosti koje sprovodimo u Ministarstvu privrede kratko trajati jer ne postoji spremnost, odlučnost i sinhronizacija vlade.“

Iz tog perioda postoji događaj koji je naročito upamtio. Radulović ga je pozvao u kabinet bivšeg ministra finansija Lazara Krstića na sastanak čija su tema bili arapski investitori.

„Pomislio sam da će na tom sastanku biti i ljudi iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Umesto Arapa, u salu su ušli najbliži saradnici Mlađana Dinkića da nam predstave arapske investicije. Bilo mi je jasno  da su priče o arapskim investitorima velika prevara, što će vreme i pokazati.“

Zahvaljujući radu u ministarstvu shvatio je da želje određenih ljudi bivaju pretočene u službena dokumenta i odluke izvršne vlasti – time oni legalizuju svoje namere i javne resurse stavljaju u svoju funkciju.

„Ova vlast se čak ne trudi da određene političke aranžmane upakuje u neku pravnu formu kao što je to činila prethodna. To samo govori da su samouvereni i pretpostavljaju da nikada zbog toga neće odgovarati“.

Po odlasku Radulovića, Ninić je napustio ministarstvo.

„Odlaskom Saše Radulovića, u Ministarstvo privrede i druge državne institucije je počela da se vraća ekipa Mlađana Dinkića.“

Ninić je tada prešao u Agenciju za privatizaciju da radi kao savetnik tadašnje v.d. direktorke Vide Uzelac. Ona je, kako Ninić kaže, bila nestranačka ličnost i zato je trpela veliki pritisak.

„U Agenciji je jeziva atmosfera. Mali broj ljudi zaista radi svoj posao, ali je nemoćan u tome. Najznačajnije odluke u procesu privatizacije donose se van Agencije. Kabineti, kafane, advokatske kancelarije, konsultantske firme i političke stranke – to su adrese na kojima se donose odluke. Shvatio sam da je to praksa od njenog samog početka. Boravak u Agenciji mi je pomogao da shvatim kako je razorena privreda i kako funkcioniše sprega političke i ekonomske elite i državne uprave.“

Nakon dolaska novog direktora i rukovodstva Agencije početkom ove godine, zaključili su da Ninić ne ispunjava uslove za radno mesto savetnika direktora koje je obavljao. Ponuđeno mu je niže radno mesto – savetnika u sektoru za stečaj – što je on odbio.

Ninić u razgovoru sa novinarkom KRIK-a (foto: P. Petrović)

Savet za borbu protiv korupcije video je tada u Niniću nekog ko bi mogao da pomogne njegov rad i pozvao ga da bude spoljni saradnik. Ninić kaže da Savet radi uprkos nedostatku poličke volje i dodaje da tamo nedostaje neko kao što je bila Verica Barać. Radio je na izveštaju o vlasničkoj strukturi i finansiranju medija u Srbiji. Preporuke iz ovog izveštaja EU je uključila u svoj akcioni plan za pregovore sa Srbijom što Ninić smatra najboljom potvrdom.

„Značaj izveštaja je u tome što (pokazuje da) pored stanja u pravosuđu, uzrok i posledica svih problema jeste medijska scena koja je potpuno paralisana sa ciljem da se izgubi kvalitet i da prava informacija ne dođe do krajnjeg korisnika. Mi smo u tom izveštaju upravo nastojali da dokažemo koji je to lavirint koji za rezultat ima cenzuru ili autocenzuru.“

Izveštaj je nakon objavljivanja ignorisala i vlada i stručna javnost.

„Zbog tog izveštaja bio sam predmet linča na naslovnoj strani tabloida „Informera“. Tužio sam taj tabloid zbog neistina. Kada su pitali Aleksandra Vučića šta misli o izveštaju o medijima, on je pokušao da diskredituje mene i članicu Saveta Miroslavu Milenović. Protiv mene je poslužila činjenica da sam jedno vreme bio u Srpskoj radikalnoj stranci. To je bio lajt motiv u diskreditaciji rada Saveta i kompletnog izveštaja.“

U Srpsku radikalnu stranku učlanio se 2008. godine kao student jer mu je delovalo da ta stranka, kojoj je tada pripadao i Vučić, ima snagu da vodi borbu protiv korupcije. Nije se bavio politikom stranke niti uticao na njen ideološki program, već javnim nastupom i antikorupcijskim programom. Upravo je od Vučića očekivao pomoć da približi javnosti podatke o zloupotrebama koje je prikupio. Očekivanu pomoć nije dobio.

„Vučić je birao saradnike po poslušnosti. Ljude koji su bili spremni da istrpe neverovatnu količinu poniženja. Ja nisam spadao u tu grupu. Nakon raskola u partiji, nisam želeo da pređem u Srpsku naprednu stranku jer sam znao ko pravi tu stranku i na kojim temeljima. Znao sam ulogu određenih ljudi iz kriminogene sredine u finansiranju te stranke i bile su mi poznate informacije koje tada nisu bile u javnosti.“

Ninić je napustio radikale 2012. zbog neslaganja sa kadrovskim rešenjima i načinom vođenja stranke. Ne stidi se perioda provedenog u SRS-u iako se kod određenog broja ljudi zbog toga javlja sumnja prema njemu. Više nema kontakt sa ovom partijom.

„Mogu samo da budem ponosan što sam 2008. bio u prilici da imam uvid u unutrašnje događaje u SRS, da pravilno rasuđujem i donesem odluku da su Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i ljudi koji su pošli zajedno sa njima – najveća prevara u, što bi Vučić rekao, ,novijoj srpskoj političkoj istoriji’.“

„Koliko mogu, nastaviću da se borim protiv korupcije.“ (foto: P. Petrović)

Sa grupom prijatelja nedavno je osnovao nevladinu organizaciju Centar za vladavinu prava. U pripremi je sajt na kom će objavljivati istraživačke priče, analize i stavove na polju borbe protiv korupcije.

„Stepen građanskih sloboda i način upravljanja javnim finansijama danas je gori od onog za koji sam 2010. ili 2012. godine verovao da je loš. Ja sam neko ko je pisao o čelnim ljudima Demokratske stranke verujući da takva sprega javnog i privatnog interesa ne može da bude gora. Vrlo brzo se pokazalo da može bahatije i bezobzirnije da se upravlja državom. Ako se svako u granicama svojih mogućnosti tome ne suprotstavi, mislim da nam nema spasa. Ja ne mogu mirno da sedim i da ništa ne preduzmem. Koliko mogu, nastaviću da se borim protiv korupcije.“