Piše: Vesna Radojević

„Naše režimlije mnogo vole da zloupotrebljavaju sve medije, a svi mediji su pod njihovom kontrolom. Pošto dobro znam razliku između autoritarnog, autokratskog i diktatorskog režima zato sam spreman da vam kažem da je ovo nešto što danas živimo između autokratskog i diktatorskog režima“, vizionarski je naš predsednik još pre osam godina opisao Srbiju 2019. 

Naravno, nije neka novost da živimo u doba političkog licemerja, kada onaj koji se do juče žalio na medije iz njegovog ugla opozicionara sada ne vidi nikakav problem u tome što njegovi politički protivnici ne mogu ni da zamisle kako izgleda studio neke nacionalne televizije. 

Ali nikada neću prestati da se iznenađujem toj vrsti pokvarenosti u kojima se svesno i samo sa pozicije moći obraćaš javnosti koja nikada ili vrlo retko dobija priliku da odgovori i sležući ramenima pitaš: „A u čemu je problem? Svaki dan pričaju bljuvotine o meni.“ 

E, upravo zbog toga nikada niko od novinara u koje su sve oči tvitera uprte kada se uživo prenosi konferencija za štampu, neće biti kadar da odgovori kako treba. Jednostavno, nije dovoljno pokvaren koliko god javnost želela da baš on, u njihovo ime, „razapne“ tog vrhunskog komunikacijskog maga kome istina nije jača strana. 

Iznenađujem se i dalje kojoj vrsti ponižavanja su izloženi novinari koji na konferencijama za štampu traže odgovore na važna pitanja u zemlji. Na primer, o vezama ministra zdravlja sa kriminalnim klanovima. Nikada konkretan odgovor ne možete da dobijete, samo uvrede da ste strani plaćenik i da to sve radite jer eto baš ne volite što zemlja ide unapred. Da li može argument da bude lošiji?

Sa druge strane, nikada ti novinari ne mogu da budu više poniženi od onih kolega i koleginica koji to rade sami sebi. Koji, na primer, čitaju pitanja sa ceduljica koja dobiju pre konferencije ili se brecaju čak i kada se, nenadano, u negativnom kontekstu spomene ime Gorana Vesića. 

Naravno, ne mogu da razumem da se novinari plaše bilo koga, počev od najviših državnih funkcionera, ali razumem da imaju strah od gubitka posla, na primer. Ali da se novinari plaše čoveka koji je postao sinonim za sve loše što se dešava u Beogradu, to baš ne mogu da razumem. Ne mogu ni da zamislim da se Vesić kandiduje za neku gradsku funkciju na listi koja nosi njegovo ime zbog čega posebno bole reči novinarke našeg javnog servisa: „Uuuu, nećemo o tome..“ kada je Uroš Marković iz SC Gale Muškatirović u jutarnjem programu RTS-a pokušao da objasni da gradske vlasti žele da preuzmu upravljanje.  

Da su novinarke Pinka i RTS-a bile upoznate sa situacijom u sportskom centru sa potpitanjem ili dva verovatno su lagano mogle da izvuku korist za onog čijeg se imena plaše. Ali, bile su spremne samo na razgovor o leptirićima i šarenićima, što bi rekao Nebojša Stefanović pre nego što je seo u skupštinsku fotelju. 

„Svakoga dana imate neku priču da će se živeti bolje, kada gledate neke informativne emisije, kao da živimo u Švajcarskoj. Sve lepo, leptirići, šarenići, narod bogat uživa“. Uz ovu izjavu sadašnjeg ministra policije koju je dao kao opozicionar 2011. savršeno se uklapa i izjava Zorane Mihajlović iz iste godine: „Kroz većinu medija u Srbiji vi danas možete da vidite jednu ružičastu, ulepšanu sliku stvarnosti.“

Sećam se, na prethodnom poslu, jednog intervjua sa ministarkom Mihajlović. Nisam ni izašla iz Vlade sa ekipom snimatelja, a već su iz kabineta zvali mog tadašnjeg urednika da se žale na ton intervjua tražeći autorizaciju, verovatno želeći da „ulepšaju stvarnost“. Naravno, od toga nije bilo ništa, intervju je objavljen, ali mislim da se više nikada ministarka nije odazvala na naše pozive za intervju. 

A onda shvatim, gledajući sve ministre poređane pre neki dan iza Ane Brnabić na predstavljanju rezultata dve godine Vlade, da ne samo da ne ulazi Vučić u političke debate, već niko od njih. Toliko smo opterećeni predsednikom Srbije da nam nije uvek u glavi da ni te ministre gotovo nikada ne možemo da vidimo u jednoj jednostavnoj razmeni mišljenja i argumenata.

Zato im se i može da sa podsmehom gledaju kako se novinari otimaju za mikrofon ili pokušavaju da ga zadrže nakon postavljenog pitanja da bi imali priliku da postave i neko potpitanje. Zato im se i može da sa svakakvim sumnjivim poslovima i aferama koje imaju upravljaju državom, a preko medija i našim umovima. Zato je u pravu Aleksandar Vučić, verzija 2011, da živimo u društvu koje teži da postane diktatorsko. 

Jednostavno „fantastično“, što bi rekla premijerka Ana Brnabić, da citiram za kraj i neku izjavu mlađu od dve godine.