Da bi rat države protiv mafije stvarno počeo, moraju da se raskinu veze sa kriminalcima i preuzme odgovornost. Ključno je da u policiji budu smenjeni oni koji nisu bili sposobni da se sa problemom nose i koji imaju veze sa kriminalnim grupama, a na njihova mesta dovedu neukaljani profesionalci.

Piše: Stevan Dojčinović

Od kada je država proglasila rat mafiji krajem 2016, obračuni klanova postali su češći, brutalniji, a među žrtvama su i nevini. Rat je, inače, objavljen nakon ubistva Aleksandra Stankovića zvanog Sale Mutavi, kriminalca čija grupa ima, kako se ispostavilo posle njegove smrti, jake veze sa ljudima iz vlasti.

Brojke pokazuju da je rat, ako je ikad i vođen, bio neuspešan. Kriminalne grupe su jake kao i ranije, a obračuni su eskalirali: izvršeno je 37 likvidacija u Srbiji od kada je država proglasila obračun sa mafijom, a broj ubijenih je u porastu. Samo prošlog meseca stradalo je šest osoba (statistiku ubistava možete pogledati na: crnaknjiga.rs). Policija retko kad reši ubistvo.

Obračuni mafijaša postali su brutalniji i žrtve su oni koji se ne bave direktno kriminalom. Takvo je bilo ubistvo advokata Dragoslava Ognjanovića koji je, između ostalih, zastupao kriminalca Luku Bojovića – jednu od strana u kriminalnom ratu. Ubistvo advokata je nešto što nije „business as usual“ u mafijaškom svetu, to je probijanje granica, a Ognjanović nije jedini advokat koji je stradao. Osim advokata, kriminalci su jedni drugima ubijali i članove porodica, poput Teodore Kaćanski, devojke kriminalca iz Novog Sada.

Događa se da budu povređeni i stradaju i slučajni prolaznici koji se zadese na mestu obračuna. Drugim rečima, više niko nije bezbedan i može da bude povređen u mafijaškom obračunu u centru Beograda ili nekog drugog grada u Srbiji. Ne treba zaboraviti i da među ubijenim kriminalcima ima mladih ljudi, klinaca koji su naivno ušli u tu priču. To nisu „neki tamo kriminalci“, već deca iz našeg komšiluka. Jasno je da je situacija alarmantna i da svako može da bude žrtva budućih obračuna koji su do sad odneli isuviše života – 87 u Srbiji od 2012, odnosno 131 računajući i Crnu Goru.

Odgovor države na ovu situaciju je – negiranje problema. Dok se leševi nižu u zapaljenim automobilima, ispred restorana, u garažama i ispred stambenih zgrada, predsednik države Aleksandar Vučić u javnosti manipuliše brojevima pokušavajući da dokaže da nema razloga za veliku zabrinutost. Tako, mafijaške likvidacije sakriva u generalnoj brojci svih ubistava koja se godišnje dogode (poput ubistva među članovima porodice koja su česta u Srbiji) ili upoređuje današnju situaciju sa 2001. i 2002. godinom govoreći kako je tada bilo gore. Što i nije teško – to su bile godine kada je zemunski klan likvidirao po Beogradu pokušavajući da preuzme domaće podzemlje, dok je Vučićev tadašnji šef Vojislav Šešelj sarađivao sa ovom ozloglašenom kriminalnom grupom. Država je zemunce slomila u akciji „Sablja“ 2003. godine i ta godina se računa kao nulta. Svaka godina nakon nje, sa kojom bi se poslednje godine uporedile, pokazala bi da je sada gore. Upravo činjenica da se približavamo periodu kakav je bio pred „Sablju“ je veoma zabrinjavajuća.

Postoji nekoliko problema koji sprečavaju državu da se stvarno obračuna sa mafijom.

Prvi je opšti – da se u Srbiji na vodeća mesta u institucijama, pa i policiji, tužilaštvima, postavljaju ljudi koji su poslušnici vladajuće partije, umesto da na tim mestima rade profesionalci. Lojalnost se ceni više od znanja. Jasno je da sa takvim ljudima ovako ozbiljna bitka ne može da se dobije.

Zloslutniji razlog je to što država, kako izgleda, podržava bar jednu kriminalnu grupu koja je umešana u rat. Mnogi dokazi objavljeni u javnosti pokazuju da grupa pomenutog Aleksandra Stankovića, ima veze sa vlastima. (Pojednostavljeno, ključni sukob je između dva crnogorska klana, škaljarskog i kavačkog, koji imaju svoje saveznike u Srbiji. Škaljarskom je bliska grupa Luke Bojovića, dok je Sale Mutavi bio na drugoj strani.)  

Član grupe Saleta Mutavog obezbeđivao je inauguraciju predsednika Vučića, a nedavno je predsednikov sin viđen na svetskom fudbalskom prvenstvu u Rusiji kako navija upravo sa ljudima iz Stankovićeve ekipe. Ova grupa ima i podršku jednog od uticajnijih ljudi u policiji – žandarma Nenada Vučkovića Vučka. On, pak, svoj uticaj crpi iz bliskosti sa državnom sekretarkom MUP-a Dijanom Hrkalović.

Šefovi ovih kriminalaca, maskiranih iza lažne navijačke grupe „Janjičari“, uvek izbegnu pravdu za ubistva i druga teška dela. Slučajevi protiv njih misteriozno padaju na sudovima, a ako i budu osuđeni ne provedu ni dan u zatvoru zbog „lošeg zdravlja“. Jasno je da su privilegovani – mogu da prodaju drogu ili da ubiju nekoga i da za to ne odgovaraju.  

U ovakvim okolnostima nije moguće pobediti u ratu protiv mafije, jer se pre svega mafija i država usko prepliću.

Ali je jasno šta treba uraditi da bi pravi obračun sa kriminalcima mogao bar da počne.

Država najpre mora da prizna da problem postoji. Umesto da ga konstanto maskira i krije drugim statistikama i besmislenim poređenjima, neophodno je da obračune kriminalaca proglasi jednim od ključnih pretnji za zemlju, koja ugrožava nacionalnu bezbednost, prizna svoju dosadašnju nesposobnost da ga reši i obećati javnosti njegovo rešavanje.

Bitno je zatim smeniti ljude koji su bili dužni, ali ne i sposobni da se sa problemom nose. Za početak, trebalo bi da se policija očisti od takvih kadrova, što podrazumeva da ministar policije Nebojša Stefanović podnese ostavku, a budu otpušteni u prvom krugu – državna sekretarka Dijana Hrkalović, žandarm Vučković, direktor policije Vladimir Rebić i načelnik beogradske policije Veselin Milić (Milić je premešten na drugu poziciju u MUP-u tokom pisanja ovog teksta). Na njihova mesta neophodno je postaviti sposobne profesionalce koji nisu ni u kakvim „varijantama“ bilo sa kriminalcima ili političarima.

Zatim, neophodno je da se raskinu svi savezi države sa kriminalcima, uključujući i one sa grupom koja štiti predsednika. Država koja sarađuje sa kriminalcima nema integriteta da se u isto vreme bori protiv mafije. Poželjno je iz vlade izbaciti i ministre koji su poznati po svojim vezama sa organizovanim kriminalnim grupama iz prošlosti, poput ministra zdravlja Zlatibora Lončara i ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, kako ne bi narušavali kredibilitet države u borbi protiv mafije.  

Bitan korak je i poboljšanje međunarodne saradnje, naročito sa susednim zemljama. Iako načelno postoji policijska saradnja u regionu, ona u stvarnosti ne funkcioniše – policije ne razmenjuju informacije zbog međusobnog nepoverenja. To je usko povezano upravo sa činjenicom da kriminalci imaju jake veze u državi – obično jedna strana ne šalje podatke drugoj plašeći se da će oni iz policije procuriti upravo u ruke kriminalaca. Ali, bez ovakve saradnje stvarne borbe protiv mafije nema jer kriminal ne poznaje granice. Kriminalne grupe, uključujući i ove koje se ubijaju u našoj zemlji, funkcionišu u mnogim zemljama, čak i na kontinentima: droga se švercuje iz Južne Amerike u Evropu, novac se pere u mnogim državama, ubistva mogu da se planiraju u jednoj zemlji, izvrše u drugoj, a ubice dovedu iz treće.

Zbog toga, samo „čisti“ ljudi u policiji i tužilaštvima, ljudi od integriteta, mogu da počnu obračun sa mafijom. I u tome im je neophodna pomoć kolega iz drugih zemalja.

I to je samo početak.