Na vrhu Šarićevog narko-kartela, sudeći prema podacima bezbednosnih službi nekoliko različitih zemalja sveta, nalazio se misteriozni brodovlasnički magnat sa Balkana koji je do skora mirno živeo u Beogradu, igrao tenis, družio se i poslovao sa ovdašnjom poslovnom elitom.

Istraživački tim: Stevan Dojčinović, Bojana Jovanović i John Holland. Istraživanju doprineli: Paul Radu i Mar Cabra

Šezdesettrogodišnji Rodoljub Radulović je na vrhu Šarićevog kriminalnog biznisa, koji se odvija pomorskim putevima između Južne Amerike i Evrope, a novčane transakcije se obavljaju preko fiktivnih i firmi-ćerki registrovanih na Kajmanskim ostrvima, Balkanu i na oba američka kontinenta.

Podaci koje su novinari regionalne mreže Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP) dobili od argentinskog tužilaštva pokazuju da su britanski istražioci, američka Agencija za borbu protiv narkotika (DEA) i tužilaštva južnoameričkih zemalja u potrazi za Radulovićem i Šarićem. I italijanski tužilac je nedavno doveo Šarićevu organizaciju u vezu sa najmanje tri ubistva.

Rodoljub Radulović

Argentinski operativni dosijei se pozivaju na poverljivi izveštaj britanske Agencije za teške vidove organizovanog kriminala (SOCA) koja iznosi pojedinosti o narkooperacijama. Izveštaj takođe otkriva kako je nadgledan veći broj Srba i drugih državljana zemalja sa područja bivše Jugoslavije koji su delovali iz Argentine.

Ova organizacija drogu transportuje iz Južne Amerike u Evropu.

Izveštaj SOCA navodi da su “vođe ove organizacije Darko Šarić i Rodoljub Radulović”, stoji u argentinskim poverljivim policijskim operativnim dosijeima koje su pregledali i kopirali novinari OCCRP. “Oni su koristili dva broda kojima su transportovali po 500 kilograma kokaina”.

Argentinski dokumenti koji se odnose na period od aprila 2009. do marta 2010. godine, takođe sadrže poverljivu korespondenciju između južnoameričke i srpske policije, podatke iz putnih isprava i tajnom nadgledanju. Izveštaji pokazuju da je Šarić, za kojim je raspisana poternica jer je osumnjičen za rukovođenje masivnom narkomrežom, putovao iz Brazila u Argentinu avionom i automobilom tokom 2007. i 2008. godine. Po svoj prilici je koristio slovenački pasoš.

Iz dokumentacije se takođe vidi da su Šarić i Radulović sakrivali kokain na brodovima koji su prevozili legalan teret, upakovan kao da je cement ili šećer.

‘’Prvi brod se zove MV VERTI, u pitanju je tovarni brod koji će stići u Argentinu 8.marta tekuće godine sa legalnim transportom 25 tona šećera; drugi brod se zove MV THE GOLDEN ili THE LION; takođe se radi o tovarnom brodu koji će stići u Argentinu druge ili treće nedelje marta sa legalnim transportom betona.’’, piše u izveštaju koji je sačinjen 03.aprila 2009.godine.

U izveštajima se pominje najmanje osam ljudi sa Balkana koji su učestvovali u krijumčarenju, uključujući i jednu osobu za koju argentinski istražitelji tvrde da je bila misionar u službi Srpske pravoslavne crkve.

Šarić je u bekstvu od januara 2010. godine kada je u Srbiji pokrenuta poternica, a zatim i optužnica protiv njega, zbog trgovine drogom i pranja novca. Iz dokumentacije koju su prikupili novinari OCCRP se vidi da je Radulović posedovao fabriku za proizvodnju cementa u Abu Dabiju i da je živeo na najmanje tri kontinenta. On nije bio dostupan za komentar. Grčka policija je takođe prošle godine pokrenula istragu protiv Radulovića, Šarića i njihovih saradnika zbog trgovine drogom i pranja novca, ali do sada nisu uspeli pronaći ni jednog od njih.

Radulović sebe opisuje kao poštenog biznismena koji nije učinio ništa loše. Deo svog bogatstva preneo je na saradnika koji je zatim ubijen u Crnoj Gori.

Istražujući poslovne registre i sudske spise iz Rusije, SAD, Kajmanskih ostrva i Ujedinjenih arapskih emirata, kao i drugih zemalja, novinari OCCRP su počeli da odmotavaju dvadesetogodišnje klupko prevara, obmanjujućih ugovora, nevraćenih zajmova i onoga što u sudskim spisima zovu “fiktivne” firme koje su osnovane sa ciljem da “izvuku” novac iz međunarodnih transakcija za račun Radulovića i njegovih kompanija.

Nakon povratka u Srbiju početkom 2002. godine, pričaju njegovi prijatelji i saradnici iz Beograda, Radulović se hvalisao kako je uspešan poslovni čovek koji vodi poslove u nekoliko zemalja, a da je u SAD-u postao izuzetno bogat. Njegovi saradnici kažu da je tako stekao reputaciju koja mu je otvaralo vrata za nove poslove.

U stvarnosti, do trenutka kada je napustio Ameriku, Radulović je već imao dugove veće od 15 miliona dolara, a američka Komisija za hartije od vrednosti je pokretnula istragu protiv njega. Brojne parnice koje su podigli poverioci i rešenja o plenidbi imovine nalaze se u sudskim spisima u tri savezne američke države. Sudija iz Majamija mu je naložio da plati 12,1 milion dolara zbog prevare, a banke su zaplenile više od 1,8 miliona od 3 miliona dolara vredne imovine. Među ovom imovinom se nalazila i vila na rivijeri u blizini mjesta Fort Loderdejl na Floridi. Radulovićevo bogatstvo se toliko smanjilo da je privatna škola dobila parnicu vrednu svega 3150 dolara zato što Radulović nije platio školarinu za svoje dete, navodi se u sudskim podacima iz južne Floride.

Radulovićeve kuće na obali Floride

Novinari OCCRP su takođe otkrili podatke koji pokazuju da je Državno pravobranilaštvo iz Njujorka podiglo optužnicu i izdalo nalog za hapšenje Radulovića 1. janura 2001. godine zbog sumnje da je varao u trgovini hartijama od vrednosti. Slučaj još uvek nije zatvoren. Podaci iz okružnog suda pokazuju da zamenik državnog tužioca Michael S. Kim nije preduzeo nikakve dalje mere nakon podizanja optužnice.

Podaci iz OCCRP istraživanja i intervjui takođe ukazuju na to da postoje bliske veze između osumnjičenih kriminalaca i legitimnih poslovnih ljudi širom Balkana.

Radulović je suvlasnik zgrade u Pančevu vredne 1,2 miliona evra, zajedno sa srpskim biznismenom Bogdanom Rodićem. Iz poslovnih i sudskih spisa se vidi da je takođe bio poslovni partner sa Šarićevim advokatom Andrijom Krlovićem, koji u pritvoru čeka na suđenje zbog optužbi da je prao novac za Šarića.

Rodić se, inače, uortačio i sa Zoranom Ćopićem, kome se takođe sudi za pranje Šarićevog novca. Ćopić, Rodić i bivši ministar energetike Goran Novaković koristili su of-šor kompanije preko kojih su privatizovali državne kompaniju „Zmaj“. Novinari OCCRP su tokom svog istraživanja otkrili da je nakon privatizacije proizvodnja zaustavljena, a vlasnici su u međuvremenu od imovine zaradili milione evra.

Pre nego što se Radulović vratio u Srbiju i privukao pažnju međunarodnih agencija koje istražuju trgovinu narkoticima, on je otvarao firme na raznim stranama sveta. Na tom putu se često spoticao, kako se vidi iz tužbi, presuda, izjava datih pod zakletvom i sudskih odluka.

Sve je počelo u Rusiji

Tokom osamdesetih Radulović i njegova supruga Jasna su osnovali firmu „Yox Austria“ koja je trgovala ruskim gorivom. Jedan od prvih poslova je bila prodaja nafte Bosni i Hercegovini preko sestrinske kompanije iz Italije, pred početak rata u Hrvatskoj. Naftu je obezbedio „Transpetrol“, firma registrovana na Bermudima, koja je u parnici iz 1991. godine tvrdila da joj „Yox“ nikada nije platio za ovu pošiljku. Iz parnice koje su podnesene u Londonu, te odluke sudije Okružnog suda iz Palm Biča u mestu Vest Palm Bič na Floridi, vidi se da je Radulović dalje registrovao niz fiktivnih firmi koristeći se lažnom dokumentacijom kako bi izbegao plaćanje gotovo 137.000 dolara.

Radulović je dosledno lagao o svojoj imovini i slao lažne izveštaje o kreditima kod „Jugobanke“, stoji u ovoj tužbi koja se vukla na sudu do 1995. godine. Američki sudija je odbacio većinu navoda tužbe, smatrajući da je za parnicu nadležan sud u Londonu, ali ne i tačku kojom se Radulović lično tereti za prevaru. Nakon što je viši sud odbacio njegovu žalbu, Radulović se proglasio insolventim i tako izbegao plaćanje dugova.

Ovaj slučaj je bio sličan daleko većoj tužbi koju je protiv Radulovića u to vreme podnela velika ruska naftna kompanija „Lukoil“. Prema sudskim spisima „Yox“, koji je bio u vlasništvu Radulovića i njegove žene Jasne, kupio je 1991. godine više od 165.000 metričkih tona nafte po ugovorenoj ceni od preko 21 milion dolara. „Yox“ je uplatio samo deo novca. Sud iz Moskve je presudio da Radulović mora da iplati „Lukoilu“ još više od 12 miliona dolara.

Prema izveštaju SOCA, Darko Šarić i Radulović su vođe narko kartela

Kako stoji u sudskim spisima i javnim dokumentima, da bi izbegao plaćanje „Yox“ je u Boka Ratonu na Floridi, Kajmanskim ostrvima i drugim mestima registrovao nekoliko novih kompanija pod imenima „Ramoil Holding“, „Ramoil Management“ i slično. Ove kompanije su bile paravan iza kojeg je bračni par Radulovići krio imovinu i preko kojih je izvlačio novac za svoje lične potrebe, kako to otkriva tužba koju je 1998. godine podneo Lukoil u američkom okružnom sudu u Majamiju. Štaviše, firma sa Kajmanskih ostrva uopšte nije postojala, već se samo radilo o poštanskom sandučetu.

“U svim relevantnim periodima, Ramoil Holding je bio lažna kompanija”, navodi se federalnoj optužnici. “Njena jedina funkcija bila je da se pojavljuje kao nominalna ugovorna strana u međunarodnim robnim transakcijama (za Radulovića), te kao kanal za plaćanje i prijem sredstava … koja su bila pod potpunom kontrolom Radulovića i koja su prebacivali sebi i/ili drugim „Ramoil“ kompanijama”.

Radulović se pravdao kako nije morao platiti za naftu zbog embarga Ujedinjenih nacija koji je zabranjivao građanima Jugoslavije da sklapaju ugovore sa stranim firmama. Njegova argumentacija je pala na sudu.

U svojoj odluci sudija je primetio da je Radulović priznao da je i drugi ugovor koji je potpisao u Boka Ratonu na Floridi, bio lažan.

“Štaviše, Radulović je posvedočio da nije imao nikakvu nameru plaćanja duga ”, napisao je okružni sudija K. Majkl Mur u februaru 2003. godine, dodajući da je Radulović potpisao ugovor “samo da dobije na vremenu”. Mur je na osnovu raspoloživih dokaza doneo obavezujuću presudu kojom je naložio Raduloviću da isplati 12 miliona dolara zbog prevare.

Iz dokumentacije se vidi da „Ramoil“ i Radulović nisu nikada platili taj dug. Kasnije, 2003. godine, drugi sudija je obavezao Radulovića da isplati dodatnih 600.000 dolara kako bi se pokrili troškovi „Lukoilovih“ advokata.

„Ramoil“ je nastavio da radi još nekoliko godina nakon presude. U finasijskom izveštaju koji je podneo američkoj Komisiji za hartije od vrednosti, njegovi prihodi u 1997. godini su pali na jedva 1.1 miliona dolara, sa 6.1 milion koliko su naveli u izveštaju podnesenom godinu dana ranije. U 1998. godini Radulović je pozajmio kompaniji više od 2.2 miliona dolara, što je kasnije pretvorio u akcije. Još jedan partner, Aleksandar Taflević, je takođe pozajmio kompaniji 3 miliona dolara koje pretvorio u akcioni kapital.

U javnim podacima vrednosnih papira ne postoji nikakva informacija o tome šta je kompanija uradila sa pozajmljenim novcem.

Taflević, koji je poreklom iz Moskve, a danas živi u Boka Ratonu na Floridi, nije odgovarao na ponovljene pozive novinara OCCRP-a.

Usprkos presudi suda na Floridi i „Ramoilovim“ slabim prihodima, Radulović je kupio dva imanja u prestižnom mestu Lajthaus Point na Floridi. Prema podacima iz zemljišnih knjiga i zajmova podignutih kod banaka, imanja su danas procenjena na više od 3,5 miliona dolara. Tokom narednih nekoliko godina, on je podizao kredite i povremeno kasnio sa uplatama. Potom je plaćao penale kako bi ažurirao kredite, navodi se u dokumentaciji.

Ramoil, koja je trgovala na američkoj berzi specijalizovanoj za firme sa malom kapitalizacijom, nastavila je i dalje da priča o svojim međunarodnim biznisima i ugovorima vrednim desetine miliona dolara. U izveštajima koje je podnosila američkoj Komisiji za hartije od vrednosti, kompanija je tvrdila da ima ugovore vredne desetine miliona dolara za izgradnju hotela i drugih zgrada u Ujedinjenim arapskim emiratima.

Krajem devedesetih, američko berzansko tržište je bilo preplavljeno manipulatorima akcijama i takozvanim “bojler sobama” u kojima su se brokeri zajedno sa optuženim kriminalcima sastajali kako bi naduvali vrednost akcija kroz lažne izveštaje, a potom su pokušavali akcije proturiti naivnim investitorima. Boka Raton je bio središte za šemu poznatu kao “pump and dump” (napumpaj i istovari).

Sudska dokumentacija pokazuje da su Radulović i grupa berzanskih mešetara tokom 1999. i početkom 2000. godine na sav glas reklamirali ogroman potencijal Ramoila. Radulović i Taflević su tvrdili da je kompanija iz Boka Ratona tokom četiri godine zabeležila promet od 1,6 milijardi dolara i zaradu od 331 milion dolara, ali niko od njih nije objasnio na koji način.

Radulović je takođe uspeo da napumpa vrednosti akcija – sa oko 7 dolara po akciji na visokih 20 dolara – a tvrdili su takođe i da nameravaju da kupe akcije vredne 150 miliona dolara u jednoj švajcarskoj finansijskoj kompaniji. Ime kompanije nikad nije otkriveno, čak ni u „Ramoilovim“ saopštenjima za medije. Bez obzira na to, investitori su se borili za akcije.

Žalba podnesena 11.10.2001. godine američkoj Komisiji za hartije od vrednosti, otkriva da je cela stvar bila samo dobro razrađena prevara. Dokumentaciju, koja je navodno bila plod profesionalne revizije, u stvari su falsifikovali saučesnici. Radulović i Taflević su u medijima „davali netačne izjave za javnost” obećavajući da će se „Ramoil“ u skoroj budućnosti naći na velikoj NASDAQ berzi, iako kompanija nije ispunjavala ni minimum zahteva. Takođe, navodna dokumentacija o spajanju sa drugom firmom, što je bio okidač za skok u vrednosti akcija, je bilo „pismo od jednog paragrafa u kome Radulović iznosi potencijalnu mogućnost” pripajanja švajcarskoj kompaniji.

Federalni sudija u čijoj je nadležnosti bio predmet na sudu na Manhattnu, doneo je 2003. godine presudu kojom je naložio Raduloviću da isplati 1,9 miliona dolara zbog prevare. U tom trenutku Radulović se već vratio u Beograd, gde je pokretao nove firme i pronalazio druge partnere.

Dragan Dudić

Dragan Dudić, jedan od tih ortaka, nije dobro završio. Prema crnogorskim podacima, Radulović je 2006. godine bez ikakvog obrazloženja preneo na Dudića svu svoju imovinu u Crnoj Gori, vrednu milione dolara. Četiri godine kasnije, Dudić je ubijen iz vatrenog oružja u jednom kotorskom kafiću.

Ni poslovni partner i prijatelj Milan Zukanović, vlasnik „Kolinga“, jedne od največih građevinskih firmi u Srbiji, nije bolje prošao. On je pre par meseci izvršio samoubistvo u svom neizgrađenom objektu, prema navodima policije.

Iako je Radulović nesumnjivo stekao reputaciju u Beogradu i Crnoj Gori (o čemu ćemo objaviti nove tekstove), to ga nije sprečilo da zadrži navike svetskog putnika.

Prema podacima iz poslovnih registara, berzanskim prijavama i pismu koje je Radulović dobio od „Gulf Banke“ 1999. godine, „Ramoil“ je imala kancelarije u Dubaiju, te neke poslovne aktivnosti u Abu Dabiju u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Ali, ti podaci su nepouzdani, a s obzirom na tvrdnje iznesene u parnici koju su američke federalne vlasti podnele protiv „Ramoila“, teško je razlučiti činjenice od fantazije. Radulović je bio direktor i predsedavajući kompanije „City Mix Concrete“ u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, ali se čak i u „Ramoilovim“ izveštajima (za berzu) postavlja pitanje da li će kompanija ikada ostvariti zaradu.

U izveštajima američke Komisije za hartije od vrednosti u periodu od 1997. do 1999. godine navode se tvrdnje da je „Ramoil“ osigurao ugovor sa luksuznim hotelom „Ric-Karlton“ za izgradnju tornja od 50 spratova u Abu Dabiju. Ovaj projekat se nikad nije ostvario.

U izveštajima se tvrdi i da su dobili „koncesiju“ na zemlju vrednu 36 miliona dolara, ali nisu imenovali vlasnika. Takođe, tvrde da su dobili ugovor za početak radova na izgradnji Slobodne trgovinske zone „Saadiyat“ vredne 3,3 milijarde dolara. „Ramoil“ nije bio uključen niti u jednu od ovih stvari.

Iz pisma koje je „Gulf Banka“ iz Emirata poslala Raduloviću 1999. godine, a koje je u posedu OCCRP-a, vidi se da su Radulović i njegova firmi „City Mix Concrete“ dobili kredit od milion dolara za kupovinu kamiona i druge opreme.

Četiri godine kasnije, odnosno 2003. godine, banka je poslala još jedno pismo „City Mixu“. U njemu se navodi da „City Mix“ kasni sa isplatom rata za kredit i da je banka ponudila reprogramiranje „preostalih dugovanja sa računa“.

Nakon tužbe koju je 2001. godine podnela američka Komisija za hartije od vrednosti i drugih presuda, „Ramoil“ je uklonio sve svoje partnere i direktore iz tog perioda i nema više nikakvih veza sa sumnjivom prošlošću.

No, Radulović nije odustao. Novinari OCCRP su došli u posed dokumentacije sa Kajmanskih Ostrva od 6. avgusta 2007, gde se vidi da je Rodoljub Radulović podneo zahtev za registraciju nove kompanije „Ramoil Holding Co. Ltd“, sa osnivačkim kapitalom od 9.000 dolara.

Dokumentaciju je podneo advokat, a nova Ramoilova adresa je 31 The Strand, P.O. Box 2075, Grand Cayman.