Piše: Ivan Ninić, osnivač Centra za vladavinu prava iz Beograda

Omiljena populistička tema na političkoj sceni – donošenje zakona o ispitivanju porekla imovine – ponovo je „lansirana“ u etar, a prema računici portala „Istinomer“, članovi različitih vlada (2000-2015) isto to obećanje su do sada dali čak 20 puta!

Poslednje sinhronizovano „zagrevanje“, u koordinaciji članova aktuelne Vlade i tabloida, stiglo je krajem prošle godine. Jedan tabloid je čak sastavio i spisak funkcionera, propraćen fotografijama, koji po „performansama“ ispunjavanju kriterijume da se prvi nađu na udaru novog zakona. Reč je uglavnom o ekipi iz „trećeg ešalona“ vladajuće SNS koje ta stranka ima običaj preventivno da disciplinuje.

Od ministara pravde i finansija kojima je ozbiljan zadatak poveren – Nele Kuburović i, verovali ili ne, Siniše Malog (uopšte nije smešno) – mogli smo da čujemo da je nacrt zakonskog teksta „u finalnoj fazi“. A ko su sve članovi radne grupe koja piše zakon i da li u njenom radu možda, sa aspekta prakse, učestvuje i ministar Aleksandar Vulin – javnosti nije poznato.

I sam predsednik Aleksandar Vučić, pred novogodišnje praznike, rekao je: „Sada ćemo taj zakon da donesemo, da vidimo ko su lopovi, a ko su tajkuni. Jer ima tajkuna koji imaju pokriće za svoj novac, ali ima i onih koji to pokriće nemaju.“

Dok čekamo da se dugo očekivani zemljotres dogodi, istraživačko novinarstvo nas ponovo osvešćuje. Ovog puta sa „studijom slučaja“ koji je lociran upravo u najužem okruženju predsednika države. Priča KRIK-a pokazuje da je, po prestanku javne funkcije, bez problema moguće postati vlasnik dve vile vredne četiri miliona evra.

Nikola Petrović, doskorašnji direktor državnog preduzeća „Elektromreža Srbije“ (EMS), biznismen u energetskom sektoru i kum predsednika Aleksandra Vučića, samo je jedan u nizu pripadnika mlađe generacije tzv. „nove klase“ koja je misterioznim tehnikama stekla enormno bogatstvo i koja svako pitanje na tu temu tretira kao „uznemiravanje“.

Doduše, o tome ko je sve i na koji način u Srbiji zaradio „prvi milion“ postoji čitava šarada vlastitih svedočenja, mitova, legendi, pa čak i romantičnih autobiografija.

Jedni su „radili napolju“; drugi su imućni „naslednici“; treći su samo iskoristili „rupe sistema“; četvrti su bili u prilici da „šteluju“ sistem; peti su se baš, igrom slučaja, zadesili u neposrednoj blizini formalnih ili neformalnih centara odlučivanja… A svima im je zajednička determinanta to što ih nijedna institucija nikada nije pitala: majstori, a odakle vam stvarno lova?

Istine radi, poslednjih sedam decenija u Srbiji više puta su stvarani normativni uslovi da se istraži upravo ova Vučićeva dilema – „ko su lopovi?“ Umesto efikasnih sistemskih rešenja to se, gotovo uvek, svodilo na jalove političke obračune režima sa neistomišljenicima, koje su na kraju skupo plaćali poreski obveznici.

Prvi put, po zakonu iz 1945. godine, sprovedena je akcija konfiskacije imovine određenim kategorijama građana. Epilog: Konfiskovane nepokretnosti se danas kroz institut restitucije vraćaju prethodnim vlasnicima i njihovim naslednicima.

Drugi put, po zakonu iz 1982. godine, tzv. opštinske komisije Titove partije su „ispitivale“ poreklo imovine. Epilog:  U velikom broju slučajeva, sudskim presudama, nakon 1990. godine, oduzeta imovina vraćena je vlasnicima.

Treći put, po zakonu iz 2001. godine, tadašnja vlast je krenula u akciju naplate poreza na ekstraprofit. Epilog: Vrhovni sud ukinuo je veći broj rešenja, a pojedinici nikada nisu platili razrezani porez. Čitava akcija se neslavno završila vraćanjem naplaćenog poreza „Mobtelu“.

Četvrti put, po zakonu iz 2008. godine uspostavljen je sistem oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela. Epilog: Ovaj selektivni sistem flagrantno je „matirao“ čovek kome pre toga „niko ime nije smeo da spomene“ Dragoslav Kosmajac. Čitava javnost je svedok hronike ovog slučaja, a ono što se i dalje ne zna je iznos obeštećenja koje će država morati da isplati Kosmajcu.

Šesti put, po zakonu iz 2009. godine, u Srbiji je po prvi put uspostavljen krivično-pravni sistem obavezne unakrsne kontrole imovine i prihoda javnih funkcionera. Epilog: Lakmus test bili su predmeti ministara Siniše Malog i Aleksandra Vulina. KRIK je ukazao na razmeru i stepen brutalnosti finansijskih akrobacija oba aktera. Umesto adekvatne reakcije tužilaštva Mali i Vulin su još više učvrstili svoj status u izvršnoj grani vlasti.

I sedmi put, 2013. godine, Poreska uprava je uputila građanima javni poziv da u ostavljenom roku posebno prijave imovinu u svom posedu čija vrednost premašuje iznos od 35 miliona dinara. Za kratko vreme ova tema je stavljena ad akta, a stvarni efekti akcije nikada zvanično nisu „promovisani“, kako to vlast inače praktikuje.

Sada, po osmi put, valjda bi trebalo da poverujemo da će rezultati biti nešto drugačiji?