„Ne puštaj samo novinare“ čulo se sa motorole jednog od radnika obezbeđenja dok se desetak novinara tiskalo ispred ulaza u sudnicu broj 16 na međuspratu Višeg suda u Beogradu. Ne mogu da tvrdim da se to odnosilo na ovo suđenje, ali s obzirom na ishod, nije nemoguće. Bila je to užurbana sreda ujutro i nikome nije bilo najjasnije kako da se ponaša u novonastaloj situaciji.

Piše: Jelena Radivojević

Sudija Nataša Albijanić zakazala je suđenje Marku Daboviću, bratu poznatih košarkašica Ane i Milice Dabović, i rođaku Marka Dabovića kome se sudi kao članu narko-grupe Darka Šarića. Suđenje je zakazala u sudnici u kojoj postoji malo sedećih mesta. Ušli su članovi porodice i prijatelji. Za novinare nije bilo mesta.

Između novinara i sudije, sudska straža. Znaju i oni da novinari moraju unutra, ali ne znaju gde da nas smeste. Gledaju u sudiju, pitaju šta da rade, sudija kaže „zatvorite vrata“.

Arhitekte koje su projektovale zgradu suda su možda previdele potrebu za više velikih sudnica u kojima bi javnost mogla da prati suđenja, ali osoba koja nije smela da zaboravi na interes javnosti da prisustvuje suđenju je sudija koja vodi postupak.

Da je ovo prvo ročište, sudiji bi moglo da se pripiše neznanje o interesu javnosti za ovaj slučaj. Međutim ovo je bilo treće ročište. Sudija je trebalo da zna da će tabloidi biti zainteresovani. Osim toga, trebalo je uzeti u obzir da se Daboviću sudi zbog posedovanja 2,4 kilograma kokaina, a da je njegov rođak na optužnici za šverc kokaina sa Šarićevom grupom.

Ostaje pitanje da li pri biranju sudnice nije računato na veliki interes javnosti ili je ovo način na koji će pojedine sudije zadržati vrata svojih sudnica zatvorenim za javnost.

Formalnosti

Služba za medije Višeg suda jednom nedeljno obaveštava redakcije o rasporedu zakazanih suđenja. Reklo bi se odlična inicijativa za saradnju sa novinarima i javnošću.

Pojavite se na suđenju i jednostavno dobijete odgovor „nema mesta“. Kažete da vam nije problem da stojite u nekom ćošku i pišete tokom celog suđenja (inače, sva tehnika i oprema se oduzima, te ste na svakom suđenju osuđeni samo na papir, olovku i svoje ruke koje već odavno brzo kucaju, ali su zaboravile brzo da pišu). Zamolite da uđe makar jedan novinar, bilo koje medijske kuće, a sudija kaže: „Može ako neko hoće da izađe iz sudnice“.

Tako dolazimo u situaciju da su suđenja otvorena za javnost, ali samo na papiru.

Nasuprot ovoj situaciji, kada sam nekoliko nedelja ranije pratila suđenje u istom sudu, sudija je, pri zakazivanju datuma sledećeg ročišta, konsultovala sve prisutne da bi dobila njihovu saglasnost da zakaže manju sudnicu jer je procenila da će interesovanje javnosti opasti. Čini mi se da tako izgleda odgovorno ponašanje prema medijima.

Nije ovo prvi put da zbog malih sudnica neki novinari ostanu ispred, ali ovog puta, svi su ostali ispred i to je ono što najviše zabrinjava.