Piše: Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu i član udruženja Centar za pravosuda istraživanja – CEPRIS

„Možete li mi, onako narodskim rečima, objasniti šta se to događa oko Ustava?“ upita me pre neki dan vremešna komšinica. „Videla sam Vas na televiziji, ali nama, običnim ljudima, nije jasno zašto se sudije bune.“

„Pokušaću“, odgovorih, „ali bih morao da se poslužim jednim primerom.“

„Može… Samo da razumem.“

„Hoćete, svakako“, odgovorih. „Zamislite da već izvesno vreme planirate odlazak u inostranstvo, recimo u Nemačku, kako biste posetili decu koja su se tamo iselila. Pre putovanja odlučili ste da odete na lekarski pregled, kako biste ustanovili da li je put za Vas bezbedan, i kako biste predupredili moguće neprijatnosti sa tamošnjim imigracionim vlastima. Međutim, na pregledu je ustanovljeno da bolujete od veoma ozbiljne, ali ipak izlečive bolesti. Međutim, zbog Vašeg trenutnog stanja, sa takvom dijagnozom, od Nemačke nema ništa…“

„Iju, komšija, daleko bilo…“ uzviknu moja sagovornica. „Pa, zašto baš bolest?“

„Kao što rekoh, reč je o primeru, a i bolest je izlečiva“, umirih je. „Poslušajte dalje… Nakon ovog saznanja odlučujete da konsultujete više različtih stručnjaka – lekara, kako biste dobili nekoliko različitih mišljenja i odlučili šta Vam je najbolje činiti. Na kraju krajeva, u pitanju je Vaše zdravlje. Svi do jednoga, uključujući profesore medicinskog fakutleta, iskusne kliničke specijaliste, pa i predstavnike Srpskog lekarskog društva, slažu se u pogledu protokola. Predlažu operaciju, i nakon toga primenu gotovo identnične terapije. Istovremeno, iako ste uznemireni, uveravaju Vas kako je, uz odgovarajuće lečenje i striktno pridržavanje lekarskih saveta, potpuni oporavak moguć, i kako ćete se, ako ih budete slušali, u dogledno vreme ponovo vratiti uobičajenim životnim aktivnostima, pa i Nemačka više neće biti tako daleko.“

„Uh… Sad mi je lakše“, uskliknu komšinica. „Izlečivo, znači…“

„Još malo pažnje, moliću… Međutim, u tom trenutku dolazi do neočekivanog obrta. Na scenu stupa Vaša negovateljica – dalja rođaka, koja sa Vama od ranije ima zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju. To je, znate, ona situacija kada Vam ona, kao, kupuje lekove i daje da jedete, a u stvari čeka da Vam se sloši i useli se u Vaš stan.“

„Jao… znam… Stalno me saleću takvi ‘rođaci‘, jer znaju da sam sama“, progunđa komšinica.

„E, jedna takva“, nastavih, „počinje da Vas uverava kako su mišljenja doktora i profesora samo trabunjanja nepouzdanih ljudi čiji je cilj da Vam uzmu pare, i kako je, umesto toga, potrebno osloniti se na alternativnu terapiju koja je već dala rezultate kod jednog njenog rođaka iz Crne Gore koji u poznoj starosti džogira po Lovćenu. Terapija za koju se zalaže uključuje gutanje korena maslačka, vitaminskih bombona iz ‘Maksija‘ i gaziranih energetskih pića. Kako Vas snaga sve više izdaje, i kako ste prisiljeni da većinu vremena provodite u krevetu, osuđeni ste na oslanjanje na negovateljicu, a samim tim i na njenu ‘medicinu‘.“

„Jao“, reče komšinica, „to nikako ne izgleda dobro. Kakvo korenje i bombone? Kakav Crnogorac džoger? A još merka stan, kažete?“

„Još samo malo strpljenja… neće dugo potrajati“ rekoh. „Svesni ste da Vam je stanje sve lošije, i da od korenja i gaziranih pića kopnite. Pored toga, nekoliko lekara koji su čuli šta se događa, poručuju Vam da hitno prestanete sa neodgovornim ponašanjem koje Vas može koštati glave. Međutim, negovateljica je neumoljiva! ‘Dok se ja staram o Vama, ovako ili nikako drugačije‘, poručuje. Negodujete, pominjete i mogućnost raskida ugovora, ali avaj… Nema nikoga ko bi mogao da Vas čuje. Vaša ‘doktorka‘ Vam je oduzela mobilni telefon, tapacirala vrata i zamandalila prozore. Istovremeno, prijatelje i rodbinu obaveštava kako se ubrzano oporavljate i kako će za koji dan Vaše stanje biti toliko dobro, da ćete uskoro moći na put. Bitno je samo, kaže, ne ostavljati Vas više samu, jer ste, kada ste sami, najopasniji po sebe i sopstveno zdravlje. Morate uvek biti pod kontrolom! A dok sva ta agonija traje, Vi iz kreveta nemoćno posmatrate kako sa momkom premerava kuhinju i dovodi arhitekte koje će se uskoro, čim dođe do ispunjenja osnovne ugovorne klauzule (mislim na Vaše preseljenje u ‘večna lovišta‘), pozabaviti preuređenjem Vašeg prostora.“

„Ne dam stan!“ uzviknu razjareno komšinica. „Lopovi! Stanite!“

„Smirite se… Samo što nismo gotovi… Kako bi Vas umirila, i pokazala da nije jedina koja tako misli, mlada negovateljica Vam u posetu šalje pedikire, pekare i domaćice kako bi Vas okuražili da ste, uprkos svemu, na najboljem putu ozdravljenja i kako bi se i oni, kada bi se našli u Vašoj situaciji, najpre odrekli doktora i jurnuli u ‘Maksi‘. Moral Vam podižu pričama o rođacima koji su, u stanju sličnom Vašem, ‘ustali iz mrtvih‘ kada su počeli nalivanje ‘Guaranom‘. Naposletku, kako bi Vas trajno umirila i dokazala ispravnost svoje medicine, negovateljica od Evropske medicinske asocijacije, dobija zahtevanu potvrdu o tome da vitaminske bombone sa ukusom maline nisu izričito zabranjene u Evropi.“

„Ali, to je stravično, komšija!“ uzviknu moja izbezumljena komšinica. „Pa, zar su ljudi stvarno spremni na tako nešto zbog stana? Ta negovateljica je kao ona žena iz onog filma sa zatočenim piscem… Kako ono beše?“

„Mizeri“, odgovorih.

„E, to… Mizeri“, reče uzbuđeno komšinica. „Samo… rekli ste da ćete da mi pojasnite ovo sa Ustavom, komšija… da ću to moći da razumem…“

„Pa, to Vam je priča o Ustavu, draga komšinice“, odgovorih strpljivo, zagledan u njen zbunjeni lik. „Ako samo malo razmislite, shvatićete da se svi naši akteri iz priče nalaze i u našim svakodnevnim životima, pa i u onome što ja povremeno, doduše nešto drugačijim rečima, govorim na televiziji.“

Nekoliko trenutaka komšinica je ćutala razmišljajući, a onda iznenada reče:

„Ne dajte im stan, komšija! Ne dajte da otmu stan!“

„Nije bitan stan. Borimo se da sačuvamo Vas, komšinice! Ne damo im da nam, zbog još nekoliko neotetih kvadrata, unište Vas!“

U pogledu starice video sam da me je konačno razumela.