KRIK objavljuje detalje kriminalne biografije poznatog kruševačkog mafijaša koji je ubijen pre nedelju dana.

Piše: Stevan Dojčinović

Prošle subote, iako je bio dan za izlaske, pojedini kafići u Kruševcu nisu puštali muziku. Vlasnici ovih klubova, iako je neke od njih sramota da priznaju, na taj način hteli su da odaju počast Goranu Petroviću Peti, poznatom lokalnom gangsteru, koga je dva dana ranije nepoznati napadač izrešetao u teretani.

Ovo je poslednje u nizu kriminalnih ubistava u Kruševcu, ali i Srbiji, koja postaju sve učestalija.

Petrović je bio kriminalac starije generacije koji je sa prijateljem Zoranom Jotićem Jotkom devedestih formirao jednu od najbrutalnijih grupa u Srbiji – „Jotkinu grupu“. Bavili su se, pre svega, primitivnim obilikom kriminala – naplaćivanjem reketa poznatim kruševačkim biznismenima. Sume koje su uzimali zavisile su od procene bogatstva žrtve i kretale se od nekoliko desetina do više od sto hiljada tadašnjih nemačkih maraka.

Goran Petrović Peta

Petrović, po zanimanju stolar, bio je poznat po svojoj hladnokrvnosti i prekoj naravi.

Da bi naplata reketa funkcionisala, Jotić i Petrović uspostavili su strogo disciplinovanu bandu brutalnih kriminalaca, sa vojnom hijerarhijom. Svoje saradnike nazivali su „vojnicima“. Jotić je izdavao naređenja, dok ih je Petrović uglavnom prenosio ostalim članovima i organizovao posao na terenu.

Slali su svoje kriminalce da bacaju bombe na kuće kruševačkih preduzetnika, pale njihove automobile, upućuju upozorenja i pretnje, ali i prebijaju one koje nisu želeli da plate reket. Žrtve i njihove porodice pratili su po gradu, što je povećavalo pritisak.

Dešavalo se da su šefovi s pištoljima išli u kuće i firme preduzetnika da ih zastraše i traže novac.

Uporedno, kriminalci su po gradu širili priče o svojoj moći i nedodirljivosti – uspostavljali atmosferu straha i obeshrabrivali žrtve da slučaj prijave policiji. Moglo je da se čuje kako Jotić drži u šaci ceo grad, da u policiju ulazi tako što „nogom otvara vrata“ i da mu niko ništa ne može .

„Sanduke ćeš da kupuješ za taj novac“

Presuda Višeg suda iz novembra 2004. godine, kojom je osuđeno šest pripadnika bande, opisuje nekoliko događaja naplate reketa.

Kruševljanin Jovica Ivanović je u drugoj polovini 1998. godine prodao lokal i zaradio veću sumu novca. Tada ga je na ulici sreo Jotić i naredio mu da dođe do njega i donese 40,000 maraka (20,000 evra), što Ivanović nije uradio. Šefovi grupe su onda poslali trojicu svojih „vojnika“ do Ivanovićeve kuće, pozvali ga da uđe u kola i dovezli do Jotićevog stana. Tamo mu je Jotić rekao da je iznos, za kaznu, uvećan i da mora da plati 100,000 maraka. Ivanović je novac sakupio od prijatelja i ubrzo predao kriminalcima. Objašnjeno mu je da je nakon ove isplate „miran jer će za to znati ceo grad i više niko neće moći da ga uznemirava“.

Zoran Jotić Jotka

Kriminalci su, zatim, nasrnuli na prijatelje koji su Ivanoviću pozajmili novac – Dragog Milovanovića i Dragana Petrovića. Njih dvojica su bili poslovni ortaci i bavili se, kako su rekli na sudu, uvozom automobila i prevozom stvari. Jotić i Petrović su im tražli da plate navodnu „zaštitu“ koju im pružaju, kako bi mogli da neometano obavljaju poslove. Pošto nisu platili do ugovorenog vremena, počeo je pritisak i Jotić je Draganu Petroviću na ulici, ispred saobraćajnog policajca, zapretio iz automobila:

„Majku ti jebem, što se ne javljaš, što te nema da doneseš pare, dokle da te čekam… Sanduke ćeš da kupuješ za taj novac… Gde ti je onaj drugi (Milovanović), hoće da ga polomim… Sad vam je iznos povećan za duplo, nemoj da se igrate.“

Milovanović je dobio i batine. Jotićevi „vojnici“ su ga zaustavili dok je bio u kolima, izbacili suvozača, a njega pretukli. Dok je isprebijan sedeo u kolima, došli su Jotić i Petrović i rekli mu:

„Da li znaš ko te je tukao, znaš li zašto? Nemoj da se igraš, ti znaš šta je tebi i tvom ortaku rečeno, ranije smo vas upozorili, shvatite to ozbiljno.“

Nedugo nakon toga preduzetnici su se našli u kafiću „Skakavac“ gde su im Jotić i Petrović objasnili da im novac treba za „vojsku koja čuva grad“. Preduzetnici su ih zamolili da im se smanji reket, što je odboreno, pa je svako platio po 30,000 maraka.

Članovi Jotićeve grupe bacili su nekoliko bombi na porodičnu kuću i građevinski objekat poznatog lokalnog biznismena Zorana Nikolića Marnija koji se obogatio na uvozu kafe. Zatim su, septembra 2000, Jotić i Petrović naoružani pištoljem otišli kod njega i zatražili 150,000 maraka rekavši mu da im novac treba za „izdržavanje vojske“, koja je velika, moćna i ima velike prohteve. Pretili su mu da će, ukoliko ne isplati novac, njegova porodica i on biti u opasnosti.

Biznismen je na sudu ispričao da je otišao do načelnika kruševačke policije, ali je shvatio da od njega ne može da dobije zaštitu. Onda je zatražio pomoć od svog prijatelja, generala Grujice Davidovića iz Užica. Kriminalci su pratili šta radi, pa ga je Petrović pozvao telefonom i rekao mu da zna da je bio u Užicu. General je, međutim, već pokrenuo proces – alarmirao je svoje kontakte u republičkom MUP-u, koji su došli u Kruševac i uhapsili Jotića i Petrovića u akciji „Poskok“. Nikolić, kao i drugi biznismeni koje su reketirali nisu hteli da svedoče protiv njih, pa je policijska akcija propala i šefovi grupe su ubrzo pušteni. Nastavili su sa svojim aktivnostima.

Biznismen Zoran Nikolić Marni (foto: Ekapija)

Oktobra 2000. godine, Jotić je telefonom pozvao Milovana Radisavljevića koji živi u Švarcajskoj i rekao da je čuo da ga Radisavljević zove „mafijašem“. Jotić mu je saopštio da je to uvreda i kao izvinjenje zatražio 100,000 švajcarskih franaka – inače će ga ubiti. Novac je isplaćen.

Za naplatu reketa Jotić je angažovao i Uglješu Aranitovića, kriminalca iz Šapca, poznatijeg kao kuma čuvenog mafijaša Sretena Jocića – Joce Amsterdama. Aranitović je ubijen 2008. godine.

U presudi se opisuje i da je grupa pokušala da 1999. godine, u vreme bombardovanja, zapali džip tadašnjeg trgovca kafom, a danas ministra odbrane, Bratislava Gašića, u Kruševcu poznatom kao Bata Santos (brend kafe). Akcija nije uspela – molotovljev koktel je bačen ispod džipa, ali se plamen nije raširio i nije oštetio džip.

Jedan od uhapšenih Jotkinih „vojnika“ koji je pristao da svedoči protiv grupe, a kasnije povukao iskaz, objasnio je da su imali gvozdenu disciplinu, da su ih se u gradu svi plašili i da je grupa određivala ko sme da izlazi u kafiće u Zakićevoj ulici, koja je centar noćnog života u Kruševcu. Niko nije smeo da preprodaje automobile u gradu bez prethodne saglasnosti Jotića – koja se takođe naplaćivala.

Ovaj svedok, Slavoljub Marinković zvani Marinko, čuvao je „kasu“ kriminalne grupe. Raspolagao je iznosom od 50,000 maraka za nabavku oružja, pasoša i podmićivanje. Marinković je, međutim, prokockao 12,000 maraka iz kase, pa su ga premestili na drugu poziciju.

Grupa je imala i sistem pranja novca. U tome im je pomagao Nenad Jovanović, zvani Mali Bidža, bivši funkcioner JUL-a i savezni poslanik. Jotić i Petrović ulagali su novac u kompaniju „Balkan-tron“, koja se vodila na Jovanovićevu ćerku, a proizvodila je vreće za pakovanje cementa. Jotić i Petrović su izvršili pritisak na direktora cementare „Novi Popovac“ da kupuje vreće od njih – tako su vratili „čist“ novac.

„Umreli ga triput u leđa“

Čak i tako surova „Jotkina grupa“ imala je jaku konkurenciju u gradu – ekipu poznatu kao „džodinci“. Na čelu ove grupe nalazila se romska porodica čiji je član Dalibor Filipović Daki sakupio grupicu kriminalca koji nisu priznavali autoritet Jotića i Petrovića, prozivali ih po gradu i tukli se sa njihovim „vojnicima“.

„Džodinci“ su opevani i u čuvenom hitu grupe Zana „Etno geto“, iz 1997. Pesma počinje sa: „Jesi čuo najnoviji vest, umreli „džodinci“ Rajka na kamenitu ćupriju, umreli ga triput u leđa.“ („umreli“ treba da znači ubili, upucali, mada nije izraz koji se koristi u Kruševcu – prim. autora.)

„Džodinci“ su zapucali i na Petrovića, pa je kriminalni rat bio neizbežan.

U okršajima je stradalo više ljudi. Nakon što su mu ubili članove porodice, Filipović je prestao da pruža otpor i njegova grupa je stavljena pod kontrolu Jotića i Petrovića, piše u policijskoj dokumentaciji.

Ni tad nije bilo mirno. Dva brata koja su živela u Švarcajskoj, Goran i Zoran Stevanović, a bavili su se krađom tehničke robe u zemljama zapadne Evrope i preprodajom u Srbiji, bili su u sukobu sa Jotićem i Petrovićem. Goran je podmetnuo eksplozivnu napravu ispod Petrovićevog džipa, ali nije uspeo da ga ubije. Vraćeno mu je istom merom.

Policija veruje da su članovi „Jotkine grupe“ Goranu podmetnuli bombu ispod automobila, zbog čega je dobio teške telesne povrede.

„Pržili me strujom“

Jotić i Petrović uhapšeni su u policijskoj operaciji „Sablja“ 2003. godine. Hapšenje je vodio načelnik lokalne policije Saša Vukadinović, koji je kasnije postao direktor obaveštajne agencije BIA.

Tokom pritvora, obojica su se žalili da su bili izloženi torturi. Petrović je na sudu rekao da su ga policajci pržili strujom, skidali golog i držali na temperaturi ispod nule, prebijali palicama i gušili kesom. Rekao je da zbog toga ima vrtoglavice, probleme s mokrenjem i kičmom i da ne može da podigne ništa teže od 15 kilograma.

Vlada Srbije je demantovala da je bilo maltretiranja uhapšenih.

Jotić je negirao izvršenje krivičnih dela. Petrović se pred Specijalnim sudom branio ćutanjem. Deo zaštićenih svedoka, reketiranih biznismena i kriminalaca, tokom suđenja je povukao iskaze, ali su sudije vrednovale prvobitna svedočenja i osudile „Jotkinu grupu“.

Jotić je osuđen na 12, a Petrović na 11 godina zatvora. Kasnije, Jotić je optužen za potkupljivanje sudije Vrhovnog suda Ljubomira Vučkovića koji je trebalo da mu pomogne da presuda bude oborena. To je Jotiću donelo još četiri godine zatvora i na slobodu će izaći 2018.

Goran Obradović Suša

Tokom služenja kazne Jotić i Petrović su se zbližili s drugim čuvenim kriminalcem, Nenadom Opačićem koji je vodio „veternički klan“ i kontrolisao distribuciju heroina u Novom Sadu. Opačić je sa suprugom ubijen u februaru ove godine, kada je bio privremeno pušten iz zatvora.

Dok su se Jotić i Petrović nalazili u zatvoru, Kruševac je preuzeo mlađi kriminalac Goran Obradović Suša, koji je potekao iz klana „džodinaca“. On se najviše orijentisao na šverc heroina, a u gradu se ponašao bahato, prebijao i maltretirao ljude. Pre godinu dana ubijen je ispred svoje kuće, a ni ovo ubistvo nije rešeno. Posebnu priču o Obradoviću pročitajte ovde.

Jotić iz zatvora i Petrović, koji se tada nalazio na slobodi, dali su Obradoviću čitulju u novinama.

Petrović, koji je bio blizu pedesete godine života i sa decenijom zatvora iza sebe, ipak je odlučio da se ne povuče iz kriminala. Po povratku u Kruševac, nastavio je da se bavi zelenašenjem. Opet je bio autoritet u gradu. Nije mnogo polagao na bezbednost i kretao se sam.

Napadač sa fantomkom na glavi prišao mu je u teretani hotela „Golf“ i iz pištolja ispalio nekoliko hitaca. Umro je pre nego što su ga dovezli do bolnice.

Čitulja koju je Jotić dao iz zatvora

Nakon smrti, ukazana mu je čast kakvu gangsteri često dobijaju u Srbiji. Pojedini kafići radili su bez muzike, a brojne čitulje pojavile su se u novinama. Najveću čitulju mu je dao prijatelj i šef Jotić. Bivša supruga Gorana Obradovića Suše i Dejan Steljić zvani Deja Bosanac, Sušin najbliži saradnik, takođe su dali čitulje.

Dokumentaciju u vezi sa Petrovićem i „Jotkinom grupom“, uključujući policijski izveštaj, optužnicu, presude, možete pogledati u našoj bazi dokumenata (samo za registrovane članove).