Da će Dragoslav Kosmajac poslužiti kao trofej vlasti moglo se naslutiti još pre tri godine kada je tadašnji premijer Aleksandar Vučić na konferenciji za novinare saopštio da je Kosmajac najveći narko-diler u Srbiji kome niko ime ne sme da pomene. Tek prošle nedelje, međutim, postalo je jasno da su postupci protiv njega pokrenuti ishitreno i da se nakon najave njegovog hapšenja na konferenciji išlo na to da se pronađe bilo koje krivično delo kako bi mogao da se optuži.

Javno etiketiranje Kosmajca kao najvećeg narko-dilera nije bilo potpuno neosnovano. On je očigledno bio na radaru istražnih organa, barem ranije, jer se u Beloj knjizi MUP-a Srbije o organizovanom kriminalu iz 2001. godine opisuje kao osoba koja organizuje međunarodni šverc kokaina i bavi se trgovinom heroinom. On je, kako navodi policija, drogom snabdevao dve najozloglašenije kriminalne grupe – zemunski i surčinski klan. Prema krivičnoj evidenciji koju smo skupili, Kosmajac je bio osuđivan, ali nikada za krivična dela koja imaju veze sa drogom.

Način na koji je ovaj postupak vođen ukazuje da je pre svega politički motivisan. Tome u prilog govori ne samo činjenica da su optužbe na račun Kosmajca iznete javno i iznebuha, nego je tek nakon konferencije formiran specijalan tim koji je trebalo da te optužbe potkrepi dokazima.

Mediji su uredno i uglavnom senzacionalno izveštavali o Kosmajcu spekulišući da je pobegao iz zemlje, ali i da se oko njega zatvara krug. A onda je usledilo filmsko hapšenje – policija je usred noći upala u njegovu raskošnu vilu u Beogradu, a na snimcima koje je objavila video se luksuz, ali i to da Kosmajca hapse poluobučenog. Država je Kosmajcu privremeno oduzela svu imovinu – dvadesetak zemljišnih parcela i nekretnina. U pritvoru je proveo tri meseca, a pušten je nakon što je platio 200.000 evra jemstva. U međuvremenu, pristižu vesti i o optužnicama, ali se droga i organizovani kriminal ne spominju.

U intervjuu koji je KRIK-u dao prošle godine Vučić je rekao da je jedino što su istražni organi „našli“ Kosmajcu utaja poreza rekavši da to nije dovoljno, ali „i to je nešto“. On je ukazao i da istraga nije bila uspešna jer su curile informacije. Javnosti, međutim, nikada nije predočeno da li su otkriveni i kažnjeni oni koji su, navodno, poverljive policijske podatke dostavljali Kosmajcu.

Optužnicu za utaju poreza sud je ubrzo odbacio. Konstatovano je da ne postoji utaja poreza, već da je neplaćanjem dažbina Kosmajac napravio prekršaj za šta mu sleduje novčana kazna. Drugu optužnicu – da je podstrekao dve osobe da u katastru na njegovo ime upišu 7,5 ari zemlje čime je oštetio budžet za oko 95.000 evra, sud je potvrdio i počelo je suđenje.

Kako će ceo slučaj da se završi moglo je da se nasluti na početku, a to potvrđuje i događaj sa suđenja prethodne nedelje. Predstavnik države koju je Kosmajac oštetio za 95 hiljada evra, zamenik državnog pravobranioca, posvedočio je da nikakva šteta nije načinjena i da je ona „hipotetička“ – mogla bi, možda, eventualno nekada da se desi.

Kosmajac je tako od najvećeg narko-bosa i najvećeg ulova ove vlasti postao primer loše prakse istrage koja je verovatno zbog prikupljanja političkih poena vođena naopako.

Slučaj Kosmajac i postupak protiv Miroslava Miškovića, biznismena prvostepeno osuđenog za pomaganje u utaju poreza, trebalo je da pokažu dve stvari – da je vlast odlučna da se bori protiv korupcije i da stane na put organizovanom kriminalu koji se u Srbiji duboko ukorenjen.

Umesto toga, ova dva slučaja ukazala su na nešto drugo – da je vlast spremna da kompromituje policiju i tužilaštvo kako bi ostvarila svoje političke ciljeve. Bitna je dobra predstava za javnost, a rezultati će ionako biti zaboravljeni.