Gradonačelnik tvrdi da nema obezbeđenje, ali ko su onda ljudi koji ga štite od novinarskih pitanja i brišu video-snimke?

Piše: Dragana Pećo

Pojedini novinari koji su spremni da postave nezgodna pitanja ljudima iz vlasti često budu sprečeni u tome. Ne samo što im pi-arovi funkcionera cenzurišu pitanja, već trpe i fizičke napade kako bi bili onemogućeni da rade svoj posao.

Upravo ovo dogodilo se meni i mojim kolegama kad smo gradonačelniku Beograda hteli da postavimo pitanja u vezi sa istraživanjem o stanovima na bugarskom primorju koje smo nedavno objavili.

S kolegama iz redakcije otišla sam do šetalista kod Savanove, nedaleko od gradilišta, gde je trebalo da dođe gradonačelnik Sinša Mali.

Iako se incident u kojem su nas sprečili da radimo svoj posao kao novinari dogodio kasnije, nisam se osećala prijatno ni pri samom dolasku. Na sređenom šetalištu bilo je više komunalne policije i sumnjivih tipova u tamnim odelima, poput nekih gorila ili policajaca u civilu, nego građana koji šetaju.

Dvojica takvih tipova bila su na samo nekoliko koraka od nas sve vreme dok smo sedeli na klupi. Mogli su da čuju fore iz neke od najnovijih epizoda „Državnog posla“.

Gradonačelnik ne odgovara

Nisam rođena Beograđanka, ali mi je tog momenta bilo žao džungle pune bahatosti i nasilja u kakvu se ovaj grad pretvorio. Makar tu kraj reke gde je tanka linija između javnog i privatnog.

Ubrzo je stigao gradonačelnik. Sa nekoliko ljudi, među kojima je bio i načelnik komunalne policije, koga sam odmah prepoznala, krenuo je ka gradilištu.

Gradonačelnik nije odgovarao na naše pozive za intervju, pa je ovo bila prilika da mu postavimo pitanja koja su ostala bez odgovora.

Uključila sam diktafon, a kolega Pavle je snimao foto-aparatom. Za svaki slučaj, snimala sam i mobilnim telefonom, što se ispostavilo kao dobar potez. Koleginica Jelena pokušavala je da mu skrene pažnju i postavi pitanje. Ignorisao nas je.

„Siniša!“, doviknula je gradonačelniku jedna gospođa koja je išla za njim.

„Ne, neće on davati izjave“, odgovorila je na moje reči da smo iz Mreže za istraživanje kriminala i korupcije KRIK.

Duže od minuta trajalo je naše obraćanje gradonačelniku dok smo koračali za njim, ali bezuspešno.

„Molim te, hajde stani… KRIK“, čuje se glas gospođe u pozadini.

Gradonačelnik nije želeo da zastane i razgovara s nama.

Odjednom se ispred mene stvorio meni nepoznat čovek i preprečio mi put. Tu su nas zaustavili, na pola puta od Savanove i gradilišta.

„Pusti telefon…“, prilazi mi čovek pružene ruke. „Daj, obriši snimke. Je l’ ja tebe snimam?“

Bila sam okružena trojicom. Među njima bio je i načelnik komunalne policije.

„Hajde, daj telefon“, rekao je jedan od njih.

Nisam im dala telefon koji više nije bio u mojoj ruci. Zavšio je u rukama jednog crnokosog lika koji je nemo stajao i brisao mi snimke.

Pre nego što su mi uzeli telefon, od kolege su uzeli foto-aparat.

Iako smo se i njima predstavili kao novinari, naša oprema ostala je u njihovim rukama.

„Dođi, Mare. Dođi kolima. Hajde, brzo“, pozvali su nekog u pomoć.

„Možemo li da vidimo vaše legitimacije?“, pitali smo ih.

„Ne može“, kratko je odgovorio jedan od njih.

Zvuk automobila. Stigao je Mare.

Bilo je to kao u nekom vicu tipa kako da uz pomoć tri komunalna policajca obrišeš video-snimak? Pozoveš četvrtog koji zna.

Mare je sedeo zaključan u automobilu i brisao sve snimke s našeg aparata. Snimala sam ga telefonom koji su mi pre toga vratili.

Nije nam pomoglo ni to sto smo se uredno predstavili kao novinari, ni što kod sebe imamo novinarske legitimacije – nisu nam ih ni tražili. Hteli su samo da obrišu snimke kao da se nikad nismo našli na tom mestu i obratili gradonačelniku – kao da su po profesiji brisači snimaka.

Oni dođu kad zatreba da obrišu snimljeno, ili stražare u uniformi, pa onda novinarima onemoguće da bilo šta snime, kao u incidentu koji se dogodio našim kolegama iz Istinomera.

Nakon svega ovoga bila sam besna, ali u isto vreme i srećna jer sam za nekoliko minuta nakon što smo se udaljili od njih, sačuvala sve snimke iz telefona.

Mare1, Mare2 i Mare3

Srećom, koristim „ajfon“ koji obrisane fotke i snimke čuva u folderu „Recently Deleted“ pa je bilo lako sačuvati izbrisano. Odmah smo krenuli u redakciju da ih što pre objavimo.

Na snimcima koje smo ubrzo nakon incidenta objavili jasno se vidi da je među grupom ljudi koji su nam oduzeli opremu bio i načelnik komunalne policije Nikola Ristić. Ne samo da se vidi na snimku već je on i akter celog događaja, i to na strani onih koji su nam brisali snimke i fizički nas sprečili da gradonačelniku postavimo pitanje.

Osim pitanja koja su toga dana ostala bez odgovora od gradonačelnika, pojavila su se nova.

Pokrenut je disciplinski postupak protiv Mareta jer nam je brisao snimke. Ali šta je s postupkom protiv Mareta2, koji je Pavlu oduzeo foto-aparat? Šta je sa postupkom protiv Mareta3 koji mi je brisao snimke iz telefona? Gde je u celoj priči oko istraga i pokretanja postupaka načelnik komunalne policije koji je učestvovao u napadu na nas? Ili smo mi objavili video u kojem načelnika komunalne niko nije video?

Bez obzira na sve, ova priča se za nas ovde ne završava.

Veliko hvala svima koji su se javili, pružili podršku i širili naša istraživanja na društvenim mrežama. Mi nastavljamo da istražujemo jer smatramo da je to u interesu svih nas, čak i „profesionalnih“ brisača snimaka.